Sveštenik Gligorije: Gde Srbi greše kada slave slavu

commons.wikimedia

Slava je jedan od najznačajnijih hrišćanskih praznika u srpskom narodu. Način je da se sačuva tradicija i kultura našeg naroda, ali i da se porodice okupe i podsete šta za njih predstavlja vera. Međutim, kao što je to slučaj s mnogim praznicima, slave su u moderno vreme “komercijalizovane”, a duhovna dimenzija se negde izgubila. Sveštenik Gligorije Marković nas zato podseća na pravo značenje slave.

– Kad govorimo o ljudima današnjeg vremena, mnoge stvari su zaboravljene odakle su potekle i samo su se tu našle bez značenja koje sa sobom nose. Zato je najveća greška svesti slavu na praznik u kom se tek tako okupljamo mi živi. Slava jeste događaj porodice, ali je istovremeno događaj čitave Crkve, jer je zaveštanje pristustva Boga s ljudima i saveza koji neće prestati nikad – govori za Nova.rs Gligorije Marković.

On je objasnio bez čega slava ne može da prođe, gde Srbi greše u slavljenju ovog praznika, kao i zašto je ipak važno poštovati vreme posta.

Kolač, vino i žito

Svaki dom u Srbiji naučio je da se simboličnom hranom i pićem obeležava dan sveca koji je zaštitnik kuće. Međutim, sveštenik Gligorije podseća da ima jedan element slave bez kog se nikako ne može.

– Slava ne može da prođe bez vere u Boga, koji je nama ostavio Jevanđelje kao blagu vest i carstvo Božije ovde na Zemlji – ne kao život budućeg veka, već kao nešto što živimo sada. Ona vera zbog koje su prvi hrišćani bili spremni da daju svoj život i prinesu darove nebeskom tvorcu – to je ono što je slava, života Boga na Zemlji među ljudima i svedočanstva da nisu sami, nego da su za zaštitom svetitelja. A svetitelji su oni koji su se proslavili u Bogu i imaju život u Bogu – govori sveštenik.

Podsetio nas i na duboku simboliku slavskog kolača i slavskog vina.

– Naše čovečanstvo telom stupa u život Boga preko Hrista i onda je hleb simbol tog života, a vino simbol krvi tog života. To nisu samo simboli budućeg života, već i današnjeg – to je večni život već sada, a ne u nekom budućem vremenu, neprepoznatljivom – kaže on.

Žito se na slavi sprema za naše pokojne pretke.

– Oni su svedočanstvo toga da čovek ne živi samo u ovom vremenskom trenutku, nego nosi sva vremena pre njega koja su bila i nosi buduća svojim delima, tako što sebe ostavlja kao zapis u ljudima oko sebe, isto tako svojim potomcima – rekao je Gligorije Marković.

Slava nije raskalašnost

Slavljenje slave po restoranima, naručivanje velikih količina hrane, raskalašno ponašanje – to nisu slavski događaji, nisu “događaji radosnog veselja carstva Božijeg koje ovde na Zemlji ima svako ko živi s Bogom”, objašnjava Gligorije.

– Tako da svođenje slave na tu dimenziju stola i hrane, bez davanja značaja toj hrani trpeze carska nebeskog, jeste ono što čoveka odvlači od njegovog istinitog, duhovnog poziva: a to je da stalno raste. Zvuči kao teorija, ali kad čovek krene tim putem, shvati da je to praksa koja mu u svakodenevnici daje drugačiji pogled na život i mogućnost da sagleda sve dimenzije sopstvenog življenja – rekao je on.

Zašto poštovati dane posta?

Sve češće se slave koje padaju tokom božićnog posta proslavljaju uz mrsnu hranu, ili se ljudi odlučuju za pečenje iako je slava u sredu ili petak. To se kosi s hrišćanskim načelima, koja se ipak poštuju s važnim razlogom.

– Hrana nije prosto nešto što je ljudima dato tek tako. Kada čovek proslavlja crkveni događaj zaštite našeg ljudskog života kroz svetitelje, onda nepoštovanje onoga što je priziv – da nije svaki dan isti, da postoje delovi godine kada se čovek drugačije određuje prema sebi – stvara jednu banalnost, besmislenost – kaže Gligorije Marković.

Slava nije nešto što je nekome rekao deda da slavi, već je deda primio način slavljenja slave od svoje Crkve, a onda ga je usred niza okolnosti izmenio, ukazuje on.

– Mnogo nasleđenih, čudnih odluka, poput mrsne hrane u vreme velikih popusta, jeste nešto što je besmisleno – jer je slava praznik života čoveka u Bogu. A taj život ima određenu dinamiku koja se kroz hranu u našem materijalnom svetu izražava danima kada se nešto ne jede, a nešto jede. To je dublje od hrane: vezano je za čovekov odnos prema sebi i svojim potrebama, ali i prema tvorevini u kojoj živi – jasan je Gligorije.

Uprkos tome što će mnogi Srbi na to odmahnuti glavom, jer će “Bog sve oprostiti”, tako se gubi svaki smisao.

– Nije suština da li će Bog oprostiti, nego da li želimo da živimo istinu u koju smo rekli da verujemo ili ne. Ako verujemo u Boga, znamo kako ćemo nekim stvarima da pristupimo – rekao je sveštenik Gligorije Marković.