Vuk Bukvić je i ovog maja došao iz Švajcarske u Beograd. Redovno obilazi majku Veru, penzionisanu učiteljicu koja se posle radnog veka u Dopunskoj školi u Švajcarskoj pre desetak godina vratila u Srbiju.
Dopunska školaMajka Vera je među osnivačima jugoslovenske Dopunske škole za decu naših iseljenika u Švajcarskoj. Radila je u gradićima Šafhauzen i Vintertur, a sin je bio jedan od prvih polaznika. – Škola je bila subotom i sredom posle podne, a obavezno smo organizovali priredbe za 29. novembar, 25. maj, imali smo folklor, razna takmičenja – priseća se Vuk, koji je ukupno svega četiri godine proveo u Beogradu. Prve dve posle rođenja i još dve godine u osnovnoj školi, kada je bio kod tetke. |
Posete majci i rodnom gradu Vuk koristi i da nahrani svoju jugonostalgičarsku dušu. A gde će bolje da se oseti duh nekadašnje zajedničke države nego u Kući cveća, gde počiva doživotni jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito.
Tamo na Dedinju, svakog 25. maja, kada je nekadašnja zajednička država obeležavala Titov rođendan i Dan mladosti, okuplja se šarolik svet. Dolaze iz svih bivših jugoslovenskih republika okićeni titovkama, petokrakama, zastavama… mada promakne i poneki antititoista s glogovim kocem u rukama.
To je naš grbKada je pre neku godinu sa bivšom suprugom i sinom šetao Porečom, primorskim gradom u Istri, obukao je jednu od svojih majica. U jednom trenutku čuo je dozivanje. Dvojica muškaraca, jedan oko trideset, drugi desetak godina stariji, prišla su mu s neobičnim zahtevom. – Pitali su me da li mogu da dodirnu grb. "To je naš grb, mi smo ga svi voleli", rekli su mi. Ispostavilo se da su Albanci. Onda nam je nešto kasnije prišao i jedan Hrvat koji je takođe žalio za bivšom domovinom. Ovde u Beogradu ranijih godina najveći kupci su mi bili Slovenci. Ove godine ih je nešto manje došlo – razbija Vuk predrasude da su samo Srbi jugonostalgičari. |
Od pre pet-šest godina i majice koje Vuk donosi iz Švajcarske deo su šarene ponude za ove specifične turiste. Ima ih u tri boje – plavoj, beloj i crvenoj – baš kao što su boje zastave bivše domovine. Na grudima je velikim slovima ispisana skraćenica SFRJ, kod srca je jugoslovenski grb, na desnom rukavu zastava, a na levom čuvena skraćenica YU.
Od sličnih jugoslovenskih rekvizita majice sa "made in swiss" poreklom izdvajaju se kvalitetom. Što će reći da se posle prvog pranja neće istegliti, niti će se slova deformisati jer su od štofa. Nemojte pomisliti da je ovo reklama. Vuk ih prodaje ispod cene – za 200 dinara, a koštale su ga 2,6 evra.
– Svesno sam u minusu. Nisam hteo da pravim profit na ime Jugoslavije i te jugonostalgije koju i sam osećam prema bivšoj državi i onoga što je ona simbolizovala. Više je moj dolazak ovde podstaknut idejom da se družimo, da se oseti taj jugoslovenski duh – započinje priču Vuk, koji je i ove godine imao veću potražnju od ponude.
Ondašnja velika Jugoslavija nije ostala u srcima samo svojim nekadašnjim žiteljima. Kolima koje je Vuk pretvorio u improvizovanu tezgu prišao je i jedan Iranac. Prvo je kupio jednu majicu, a posle kraćeg vremena se vratio iz obližnjeg iranskog predstavništva i naručio još dve različitih veličina.
– On me je posavetovao da dolazim vikendom, jer tada puno sveta posećuje Kuću cveća – kaže Vuk, videći i u ovom primeru dokaz da SFRJ nije bila ekskluzivno samo naša zabluda.
Sve je počelo pre šest-sedam godina kada je Vuk poželeo da spoji lepo i korisno: svoju ljubav prema domovini u kojoj je pre 46 godina rođen i činjenicu da su mnogi iseljenici iz bivše zajedničke države sličnog žala za prošlim vremenima. Sam je osmislio izgled majice, trudeći se da liči na fudbalski dres. U tome je i uspeo, pa su jedno vreme igrači Fudbalskog kluba Jugoslavija iz Švajcarske nastupali u njima. Prodaju je započeo preko interneta, ali ona nije krenula najbolje.
– Problem je što se preko interneta obraćate mlađim generacijama kojima Jugoslavija ništa ne znači, dok stariji kojima to nešto znači ne sede ispred kompjutera i uglavnom ne koriste internet. Mada, bilo je ljudi koji su naručivali po šest-sedam majica i to po ceni od 25 franaka.
Posle takvih porudžbina shvatio je da Jugoslavija nije zaboravljena.
– Znate li ko je najviše od mene kupovao majice u Švajcarskoj? Najviše je bilo Makedonaca i Albanaca!
Nekoliko tih majica je doneo u Beograd, a majka Vera, takođe poštovalac Jugoslavije, dosetila se da je pravo mesto da one nađu kupce među Jugoslovenima koji svakog 25. maja dolaze na poklonjenje pokojnom maršalu.
– Kada su me u Švajcarskoj svojevremeno pitali odakle sam, a ja odgovarao da sam iz Jugoslavije, to je zvučalo i ostavljalo utisak brenda. Mnogo naših kvalifikovanih radnika je radilo u švajcarskim i nemačkim fabrikama i kada vlasnik kaže da ima desetak jugoslovenskih radnika, to je podrazumevalo kvalitet. Sada, kada im kažem da sam iz Srbije, to je kao da sam trećerazredni čovek – pravi razliku Vuk.
Kao neko ko se godinama bavio trgovinom radeći za razne firme u Švajcarskoj, Vuk ne pokazuje onu od pamtiveka trgovačku crtu da se roba proda za što veće novce. Pa tako kada mu priđu Crnogorci s molbom da im proda četiri majice za pet evra jer nemaju dinare, on se ne dvoumi.
– Može, braćo Crnogorci – odgovara s osmehom, srećan što jugonostalgičari nisu izumrla vrsta.
