Pored najbliže rodbine sina Đura, snahe Gordane, unuka Marka i njegove supruge Konstantine, praunuka Lazarusa, sahrani Danice Lubarde prisustvovao je i veliki broj poštovalaca porodice Lubarda iz Ontarija.
I pored porodične grobnice familije Stojanović (Danino devojačko prezime) u Goraždu, kao i grobnog mesta pored supruga Veljka Lubarde na Novom groblju u Beogradu, Danica je imala poslednju želju da bude sahranjena na manastirskom groblju u Miltonu.
Sačuvale Petrove slikeDanica Lubarda, zajedno sa zaovom Vjerom i jetrvom Jelenom u toku Drugog svetskog rata spasla je najznačajniju zbirku slika i crteža velikog slikara Petra Lubarde, koji je tada bio u zloglasnom fašističkom logoru Stalag VII. |
Pokojna Danica – Dana Lubarda (1921 – 2014), koju je celog života krasila otmenost, bila je istinski svedok stradanja uglednih Srba. Potiče iz ugledne goraždanske familije Stojanović. Otac Vladimir – Vlado Stojanović bio je poznati trgovac i gradonačelnik predratnog Goražda, a majka Natalija domaćica.
Braća Mile, Dušan i Radiša završili su kadetsku akademiju u Ruskom kadetskom korpusu, koji je tada bio stacioniran u Goraždu. Danin stric Dušan Stojanović bio je brigadni general, ađutant i pratilac kraljice i njene dece. Od rane mladosti bila je privržena Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pevala je u crkvenom i gradskom horu, sve do izbijanja građanskog rata u BiH, 1992.
Za Veljka Lubardu, rođenog brata velikog srpskog slikara Petra Lubarde, udala se 1938. godine. Veljko je tih godina, kao geodeta, radio na izgradnji pruge Foča-Ustiprača. Kao mladi stručnjak Veljko je sa saradnicima izgradio manji most u Ustiprači, železničku stanicu u Goraždu, sa čuvenim perivojem, koji je kasnije u pesmi ovekovečio poznati kompozitor Rade Jovanović.
U Drugom svetskom ratu Danica je izgubila brata Radišu, koga su goraždanske ustaše, zajedno sa još 24 mladića iz najuglednijih gradskih i seoskih srpskih porodica, odvele u Lašvu, gde su neki okončali život, a ostali su tragično završili u Jasenovcu. Brat Dušan je nastradao u posleratnom komunističkom kazamatu na Kupresu, a brat Mile, preživeo je rat, ali sa trajnim posledicama od prebijanja koje je doživeo. Stradanjima nije bilo kraja, OZNA je mučki ubila njenog svekra Đura Lubardu, potpukovnika kraljeve vojske, a njegovo telo bacili su na pasje groblje u okolini Cetinja. Muž Veljko pokušao je da spase svog oca, ali bez uspeha, oboleo je i umro 1945. u Železničkoj bolnici u Beogradu. Danica je tada ostala sa svojim roditeljima i petogodišnjim sinom Đurom, koji je ime dobio po dedi.
Iako je posleratni Danin život bio mukotrpan, ponosno je i prkosno koračala kroz njega. Put je od rodnog Goražda vodi do Rume, zatim Cetinja, Kotora, Beograda, pa ponovo do rodnog Goražda i na kraju do kanadskog grada Hamiltona. U Beogradu, gde je živela sa sinom Đurom i svekrvom Marijom, družila se sa književnicima Brankom Ćopićem i Gojkom Banovićem, slikarima Brankom Šotrom, Markom Čelebonovićem, Milom Milunovićem…
– Za moju majku posleratni život nije bio nimalo lak – kaže Đuro Lubarda, takođe poznati slikar. – Bila je proganjana od Ozne, kasnije od Udbe, ali zahvaljujući aktivnostima u društvenim organizacijama uklopila se u kulturni milje Goražda u kom je bila veliki autoritet. Bila je omiljena u gradu, uvek gradski doterana. Sakupila je veliku istorijsku građu i kolekciju umetničkih dela, ali sve to je zauvek izgubljeno kada je naša kuća, inače jedna od najlepše uređenih porodičnih kuća u Goraždu, zapaljena 1993. godine.
Sećanja na zavičajne vezePre desetak godina autor ovih redova dugo je razgovarao s Danom Lubardom. Bila je živa enciklopedija, bar kada su goraždanske prilike u pitanju. U toku razgovora upitala me od koje mi je familije majka Milka. Od Obradovića, odgovorio sam, možda ne znate, oni žive na selu Varošište kod Rogatice. – Sinko moj, kako ne bih znala – setno je rekla Dana. – Moj otac Vlado, tada gradonačelnik Goražda, kumovao se sa Ostojom Obradovićem sa Varošišta. Često me vodio u to divno selo, a Obradovići su bili najorganizovanija familija tada, imali su i svoju pekaru. Ostoja je često dolazio kod nas u Goražde. Po načinu kako je udarao alkom po kapiji, znali smo da je on. Dolazio je na konju vrancu, a sedlo je bilo ukrašemo kićankama i resama, što je malo ko tada imao. Tokom ovog razgovora, ničim zaslužan, rastao sam u sopstvenim očima, jer je Ostoja Obradović bio rođeni Todorov brat, a Todor je bio moj deda. Rastao sam, primetio sam, i u očima Daninog sina Đura, koji je prisustvovao ovom razgovoru. |
