Svedok pouzdan, a pravda ubijena?!

Oni će kad-tad da izađu iz zatvora, a gde mi je sin, muž, stric, njegov sin… Ovako Dragica Božanić iz Opteruše, koja danas živi daleko od doma u selu Međulužje kod Mladenovca, komentariše simbolične kazne osuđenima za ratni zločin u tom selu 1998. godine.
Kaznu je nedavno izrekao Vrhovni sud Kosova, kojim predsedava sudija Euleksa. Sokolj Bitići i Ejup Kabaši osuđeni su na po dve godina zatvora, a optužnica nije postavila pitanje dalje sudbine osmoro muškaraca iz Opteruše, među njima Dragičinog supruga Mladena i maloletnog sina Nemanje, koji su kidnapovani i ubijeni.
– Da su kažnjavali Srbe sigurno bi ih osudili na više godina. Ako me opet zovu iz suda, kazaću im: na ovakav način, pustite ih odmah, ne radite ništa – priča za "Vesti" vidno potrešena Dragica.
Tog 17, 18. i 19. jula 1998. u Orahovcu, Retimlju, Opteruši, Zočištu i Velikoj Hoči kidnapovano je 110, a potom ubijeno 43 srpskih civila.
– Nismo slutili da će se desiti ovako nešto. Nedelju dana pre toga, došao je kod nas predsednik sela Hadžija Mazreku da se dogovori sa mojim mužem i stricem. Kazao je – nije dobro ni za vas, ni za nas. Ako sa vaše strane ne dođe milicija, ja ću sa naše da vas sačuvam. Ovde je deset srpskih kuća, a 260 naših. Moj suprug je dao reč, a Hadžija – besu. Posle nedelju dana su nas napali – seća se Dragica.
– Bilo je strašno. Deset noći svi mi Srbi iz sela spavali smo u našoj kući, sve dok nam jedne noći nije isključena struja. Iz dvorišta se začuo glas – O, Deno mos dilj… To je bio glas komšije Jupe (Ejupa Kabašija). On je kazao mom suprugu Mladenu da ne izlazi. Odmah su počeli da pucaju na kuću. Tek ujutru su stali. Brat od strica me je pogledao i kazao – Dragice, mi smo gotovi!
Kada su izašli napolje, priča Dragica, zatekli su puno dvorište.
– Svi su bili obučeni u uniforme. Tada nisam ni pomislila da gledam i da pamtim lica tih ljudi, ali mi je u tom trenutku komšinica rekla: – Dragice vidi, Hadžija prvi ušao u dvorište. Bio je u crnoj uniformi, na glavi kačket okrenuo naopako. Posle je priznao sve na sudu. Rekao je – nije mogao da nas spase.
U četiri godine drugom procesu za ratni zločin, Dragica Božanić je redovno išla u Prizren na sva suđenja, a njeno svedočenje je prihvaćeno kao verodostojno. Posle šesnaest godina živo se seća svakog detalja; kako ih su ih iz dvorišta njihovim traktorom odvezli dalje, u selo Pećane. Seća se kuće bez vrata i prozora, u čiji su podrum odveli muškarce, a žene na sprat. Seća se i lekara koji je došao sutradan i pitao trebaju li kome lekovi.
– Tu noć je došao jedan što su ga zvali učitelj, pozvao me je u hodnik. Tamo, na kraju je sedeo moj suprug na stolici i pisao. A sve krije obraz plav od modrica. Dao mi je pismo i rekao da ga dam Čedi ili Zoranu kada stignem u Zočište. Tamo su nas žene odveli kada je već bio mrak i rekli da usput javljamo odakle smo. Tako smo mi išle uz put i vikale "nemojte da pucate, mi smo žene iz Opteruše". Kada smo stigli do škole, dala sam pismo tom Zoranu. On ga pročitao i kaže: – Dragice, sestro, za Mladena bih i ja sve uradio, ali da vidim sa ostalim da li će oni da to prihvate.
Posle su mi rekli da su razmišljali dugo i da nisu prihvatili.
Posmrtni ostaci ubijenih civila ubijenih u napadu tzv. orahovačke grupe, pronađeni su u masovnoj grobnici Volujak (28) i masovnoj grobnici u Mališevu (12). Među njima su identifikovani i posmrtni ostaci Mladena i Nemanje.
– Teško i tužno i sve kako vreme prolazi, sve gore mi je. Ne znam da li je prevelika tuga, ali nek mi Bog oprosti, ne mogu da kažem da ih nema. Ne mogu i ne mogu. Razmišljam, suprug je bio bubrežni bolesnik, i možda ga nisu lečili, ali sin i ovi drugi koji su jači! Nadam se da je i dalje živ, i da su ga odveli negde u Albaniju. Bio je lep, mlad zdrav, možda je živ.