Odmah posle Drugog svetskog rata, ona je pobegla iz rodnih Rujana sa ruba Livanjskog polja i skrasila se nadomak Beograda eda bi kako izvidala ljute rane i zaboravila strašne uspomene pakla koji je preživela u jami Ravni dolac na Dinari. U tu živu grobnicu duboku pedeset metara, bacile su je ustaše na Ognjenu Mariju, 30. jula 1941. godine, zajedno sa još 217 dece, devojaka i žena iz Gornjih i Donjih Rujana, među kojima su bili i njena majka Cvita, sestre Danica, Ubavka i Stana (imala samo tri godine) i brat Risto.
Nekim čudom i božjim proviđenjem, suprotno zakonima prirode i medicine, njih četrnaestoro je ipak preživelo i ostalo da svedoči o ustaškom zverstvu kakvo ne poznaje ljudski rod. Izvađeni su iz jame posle 45 dana, a osim, tada desetogodišnje Milice, među preživelima su bile i njena majka Cvita i najstarija sestra Danica. Miličino kazivanje sam zapisao u leto 1990. godine, u trenutku kad je u životu bilo još devetoro njenih sapatnika i velikomučenika iz jame Ravni Dolac. A osim nje, do danas su pretrajale još i Boja Radeta, rođena Lalić, koja i danas živi na periferiji Livna, i Mara Jurić, rođena Lalić, koja živi u Banatskom Despotovcu.
Evo potresnog zapisa o Milici Maljković:
U predvečerje jednog jesenjeg dana 1955. godine, neko zazva odozgo iz planine sa vrh Kovioca i glas ode u Rujane da je u Dinari poginuo Mirko Maljković. Plećatog, prkosnog deliju koji se, oči u oči, trojice nije plašio, našli mrtvoga među stenama…
Onaj kome je bilo stalo da se oko toga ne diže prašina sve protumačio kao nesretan slučaj i postarao se da sa Mirkom u grob pođe i tajna o njegovoj smrti. Oni koji su mogli i smeli, nisu želeli da se oko toga bilo šta ispituje i proverava, a oni koji su želeli, niti su mogli niti smeli reč prozboriti. Ostala je tako samo sumnja da ona rana na stomaku nije "nesretni slučaj" i da ovaj gorolom koji je u dušu poznavao planinu, znao svaku škrapu i pećinu, nije mogao napraviti tako fatalnu i kobnu grešku da slučajno izgubi glavu u vrletima.
VelikomučeniciPakao jame Ravni dolac, osim tada desetogodišnje Milice Maljković, rođene Bošković, njene četrdesetogodišnje majke Cvite i osamnaestogodišnje sestre Danice, preživele su i sestre Lalić, sedamnaestogodišnja Ljuba i osmogodišnja Mara, pa dvadesetogodišnja Janja Lalić, dvanaestogodišnja Bojana – Boja i jedanaestogodišnja Danica Lalić, mlade neveste Mara Bošković (u jamu bačena sa dvomesečnom ćerkom Milenom i dvogodišnjim sinom Živkom), Milica Erceg, zvana Galka ( u jamu bačena sa petogodišnjim sinom Ilijom), Stana Lalić (bila u osmom mesecu trudnoće i u jami pobacila mrtvo dete), Sava Kozomara (bila u drugom stanju i nekoliko meseci pošto je izvađena iz jame rodila dvojke, sina i ćerku, koji su, nažalost, tokom rata pomrli) i Gospava Bošković (takođe bila u drugom stanju i dva meseca pošto je izvađena iz jame rodila ćerku Ljubu, ali je i ona poživela samo dve godine – pokosila je ratna muka i bolest), kao i jedini muškarac, šesnaestogodišnji Gligorije – Gliša Stojić. Njihova kazivanja su potom, pored ostalog, nesumnjivo motivisala i Ivana Gorana Kovačića da napiše potresnu poemu "Jama". |
Suprugu Milicu (ili Milku kako je svi zovu), rodom od Lalića, više ništa nije vezalo za Rujane. Shvatila je da je za nju to ukleti kraj i sa sinčićem Vladom se zaputila u Srbiju. Ostavila je neopojene grobove svojih najmilijih i silne rodbine Lalića, koja je završila na ustaškim stratištima u leto 1941. godine. Ostavila je crne uspomene na ono što je i sama preživela u jami Ravni dolac, nedaleko od mesta na kojemu je, eto, petnaest godina kasnije pod čudnim i nejasnim okolnostima skončao i njen muž Mirko.
Skrasila se u Surčinu kod Beograda. Stekla novi dom i imanje, podigla i oženila sina, dobila unučad, a rane iz rodnog kraja i dalje žive, krvare i bole. Grdni ožiljak na desnoj slepoočnici, gde mozak već gotovo pedeset godina samo koža štiti, jedan je od onih vidljivih tragova stradanja koje je preživela ova tvrda žena, ali su ožiljci u duši mnogo dublji i bolniji.
Porodila se u grobniciPriču o jami Ravni dolac, vaskrsnula je Stana Crnogorac, koju sam našao u selu Čelebić u ljeto 1990. godine. Nju su kao mladu nevestu u osmom mesecu trudnoće (tada bila udata za Miću Lalića iz Rujana), bacili u jamu: |
Ustvari, u svest devojčice, seljančeta koje je bilo tek zakoračilo u desetu godinu, najsnažnije se i urezao bol i patnja koji se rečima ne mogu ni iskazati ni opisati. Bol i strah, strah i bol – to je ono što večno pamti, što seva kao nož pri svakom pomenu rodnog kraja, pri svakom pomenu Livna, Rujana, rata i ustaša.
