Divni ljudi su svuda oko nas, ali ih nije lako prepoznati sve dok ne zatreba njihova pomoć; oni su u senci, ne privlače pažnju, po svaku cenu, oni su tu da priskoče u pomoć kada je ona najpotrebnija. Nenametljivi su i skromni, obični, a veliki ljudi. Ljudi humanog srca. Jedna od tih divnih ljudi je i Marta Supel, poreklom Poljakinja, ali od septembra 1986. živi u Italiji. Marta je rođena 29. februara 1976. godine u Varšavi , kao jedino dete u porodici. Došla je iz Poljske u Italiju, u Vićencu, kad joj je bilo 10 godina zajedno sa majkom, jer je oca izgubila vrlo rano. Sa dvadeset godina seli se u Milano, gde je počela da studira pravo, a kasnije se bavila modom. Trenutno ima u Poljskoj baku koja ima 99 godina. Čitaoci “Vesti” su je već upoznali, jer je ona pomogla malom Pavlu Gavriloviću da se prikupe novčana sredstva za kupovinu skupocene mašine za hodanje.
– Ja znam šta znači biti stranac, rasti u drugoj zemlji, odvojen od svoje domovine, rođaka, škole, pa zato iz sopstvenog iskustva, iako sam bila takoreći dete, znam da čitam tuđu muku i nevolju. Nije važno odakle smo i kom se Bogu molimo, kojim jezikom se sporazumevamo, jer je najbolji jezik, jezik humanosti. Rano sam to spoznala. Odrasla sam u Italiji, završila sam jezičku gimnaziju; druga strast su mi bile odbojka i moda. Baveći se odbojkom, praktično hala sportova mi je bila drugi dom. U Italiji je sav moj svet, moje detinjstvo, mladost i sve moje bogatstvo – porodica. Majka sam troje dece, dečaka od 15 i dve devojčice, od 10 i 12 godina; volim moju decu iznad svega i pratim ih svuda, u svim njihovim vanškolskim aktivnostima. Supruga sam upoznala u Italiji. On je Sirijac, takođe stranac, tako da se nas dvoje na tom planu pečalbarstva najbolje razumemo. Upoznali smo se na sajmu zlata u Vićenci, zavoleli, venčali se u Siriji, vratili se u Vićencu i tu se trajno nastanili. U današnje vreme je zaista teško biti roditelj, kada su svuda oko nas izazovi svake vrste, kad ne znaš da li dobro postupaš prema svom detetu i da li postoje pravi modeli po kojima vaspitavati decu. No, ono što je najvažnije iznad svega je da deca budu zdrava, odrastaju u zdravom okruženju i bez lažnih idola – kaže Marta.
Ali nisu sva deca , nažalost, te sreće, rađaju se i bolesna deca, a samo ko je roditelj može da razume o čemu se govori. Sasvim slučajno je saznala za malog Pavla Gavrilovića i kad je saznala o kakvoj se bolesti radi i da je njegova porodica u situaciji da daje sve od sebe da pomogne svom čedu, stupila je odmah u kontakt sa porodicom Gavrilović.
– Porodicu Gavrilović sam upoznala preko zajedničkog prijatelja, Franćeska Kavedona, vlasnika teretane i atletskog trenera. Prvi je pokrenuo akciju za pomoć Pavlu. Odmah sam se stavila u njihovu situaciju i erupcija nekih snažnih osećanja empatije je jednostavno izbila napolje iz moje duše i odlučila sam da svim snagama izađem u susret porodici Gavrilović. Htela sam nešto da i ja uradim i zamolila sam ga da stupi u kontakt sa roditeljima malog Pavla. Počela sam na sve strane da govorim o njegovoj nevolji, potrebi za novcem, pa je tako jedno jutro stigla poruka od gradonačelnika Opštine Vićenca. Ponudio se da pomogne. Usledio je jedan lep susret u prostorijama grada Vićence. Senzibilizirala sam sve ljude koje poznajem, organizovala lutrije, dobrotvorne večere da pomognem ovoj divnoj porodici. Gradonačelnik Vićence Franćesko Ruko je putem objava na Fejsbuku i Instagramu takođe želeo da uključi grad i pomogao nam je da pred Božić organizujemo koncert u teatru Astra u Vićenci.
Brojni dobročinitelji
Bilo je uključeno mnogo ljudi koji su lično želeli da mi pomognu: restoran Chonchiglia d’Oro, Paola Michelin/ Mikjelin, Estetika Bertolo, Diva Parucchierri/ Parukjeri, roditelji dece koja treniraju fudbal sa mojim sinom, majke devojčica, koje se sa mojim ćerkama bave plesom i gimnastikom, kolege iz firme Forever u kojoj radim, komšije, kao i poznanici i nepoznanici.
Svi zajedno smo uspeli da prikupimo značajnu sumu za kupovinu mašine. Cilj je postignut – mašina je kupljena.
Požrtvovanost
– Zadovoljni smo i presrećni što smo uspeli da usrećimo jedno dete i pomognemo finansijski roditeljima malog Pavla, Saši i Jeleni.
Zato što imam zdravu decu, što smo svi zdravi u porodici, što moja baka ima 99 godina i živa i zdrava je, zahvalna sam životu i osećam veliki moralni imperativ da pomažem drugima, onima koji su imali manje sreće u životu – kaže Marta.
