Staniša Nakić, rođen 1937. godine u Vranju, krenuo je još kao dečak očevim putem, na izučavanje šusterskog zanata, a danas se živo seća tog vremena:
– Cipele i sandale radili smo ručno. Od prave kože. Mušteriji smo uzimali meru, dužinu i širinu noge, i kada bi on odabrao mustru, krenuli bismo s poslom. Za cipele po specijalnoj narudžbini išli smo po kožu u Niš i Beograd. Za salonske cipele najbolja je bila jareća koža. Na ceni su bile i cipele čiji se gornji deo izrađivao od kože teleta starog do šest meseci – priča Staniša.
Ipak, najviše se sarađivalo sa ćurčijama, majstorima krznarima koji su štavili kožu i prodavali je.
|
Hamamske nanule |
– U Vranju su bila dvojica ćurčija, Uroš Karaman i ćurčija koji je imao kuću u slepom sokaku kod Pante Kazaka. Preko puta familije Pilinci, u današnjoj ulici Jovana Hadživasiljevića. Mi smo kupovali kožu kod tog ćurčije. Bio je u dobrim odnosima sa mojim ocem. Kožu je štavio u drvenim kacama šest meseci i prebacivao je s vremena na vreme iz jedne u drugu. U kaci je bio red kože, red takozvanih hrom-šišarki. Te šišarke su se brale u šumi i pospešivale su vrenje. Posebno je umeće trebalo da se oštavi goveđa koža za đonove ili goveđa koža od vratnine za lubove – seća se Staniša Nakić.
Cipele su se pravile isključivo ručnim, šusterskim alatom. Mašina nije bilo.
– Koristili smo čukče, okivač, klešte cvikače, šusterski nož, šilo, igle, konac, sličan duvanskom, drvene eksere i ćiriš. Điriš (lepak) se pravio od brašna i smole. Kuvao se i nakon određenog vremena dobijala se vrsta lepka žute boje. Kad to uhvati lub, đon ili zalepi gornji deo kože, nema šanse da se odlepi – ističe Staniša.
On otkriva i šustersku tajnu lepljenja kada nije bilo ćiriša. Tada bi kožu lepili svinjskim sapunom koji su pravili kod kuće.
– Cipele smo pravili kupujući kožu razne debljine. Prevrnuli je i stavili preko kolena. Šusterskim nožem je tanjili, kako bi mogla da se savije. Kada bi se nošenjem đonovi cipela istanjili, stavljali smo penčiće. Parčiće najtvrđe goveđe kože kovali smo drvenim ekserima, nožem doterivali da izgleda kao novo. Onom ko je želeo da mu cipele duže traju, stavljali smo na peti i na vrhu cipela plehane umetke u obliku polumeseca. I njih bi zakovali drvenim ekserima. Ako bi takve, okovane cipele nosio mlad momak, devojke bi mislile: "Tugo, bidna muž! Kako čvrsto gazi!". Ako bi ih nosio stariji čovek, žene bi bile zajedljive: "Tropa kako konj" – sa osmehom priča Staniša.
Staniša Nakić kupio je radnju 1960. godine, u centru varoši. U radnji je radio bez prekida Pera Nakinče, a Staniša je kasnije prešao u fabriku obuće Koštana.
– Ostavljao sam šusteraj, vraćao se povremeno. Znao sam da šusteri ne žive dugo. Tuberkuloza ih često otera u grob. Dok nije bilo mašina, prašina i lepak uzimali su danak – završava priču stari vranjski šuster Staniša Nakić.
