Zašto sam ja baš drugačiji od ostalih, pitanje je koje ide i uz odrastanje 12-godišnjeg Vukašina Spasića, koji zbog svoje šećerne bolesti počinje da primećuje koliko se razlikuje od svojih vršnjaka. Kako bolest ne bira, mali Vukašin ostaje bez odgovora zbog čega ne sme da se napreže, zbog čega mora da jede često a malo, i to specijalnu dijabetičarsku hranu… A sve to boli ovog đaka iz Nove Brezovice kod Vranja, čije se zdravstveno stanje nedavno pogoršalo, što je dirnulo mnoge čitaoce. I dosad su mu davali podršku, kao i njegovim roditeljima, ali ovog puta stali su iza dečaka kao pravi zaštitnici, tražeći načina i leka kako da mu pomognu. A nedavni gosti redakcije "Vesti", Vera Krstić, predsednica Udruženja za pomoć žrtvama rata iz Manhajma u Nemačkoj i pijanista, 41-godišnji Vojislav Petrović iz Beograda dali su i moralnu i novčanu podršku Vukašinu. Doneli su i prilog od 150 evra, donaciju s predstave posvećene srpskom komediografu Branislavu Nušiću, u organizaciji Kulturne scene Rhein-Neckar Kreis,
sa željom da se dečaku omogući dobra nega u krugu njegove porodice.
– Ja sam dete odraslo u raznim domovima – otkrila nam je Vera Krstić, Beograđanka koja živi i radi četiri decenije u Nemačkoj. – Znam šta znači biti drugačija od ostalih. Iako Vukašin ima dom i roditelje, što je njegova ogromna prednost, i bolest je dovoljan razlog da te obeleži. Kada sam pročitala u "Vestima" da Vukašin želi dečje knjige, a kojih nema, otišla sam na Sajam u Beogradu i kupila izuzetno lepu literaturu, baš za njegov uzrast. Molim vas da mu ih uputite uz najbolje želje – kaže ova donatorka kojoj se pridružio i pijanista Petrović, čovek koji uprkos šećernoj bolesti koja je ostavila mnogo posledica, uspešno gradi karijeru u zemlji i inostranstvu. "Evo, ja sam, Vukašine, primer da se sve može u životu. I boriti sa bolešću i boriti za mesto pod suncem, kad osetiš da padaš, ne zaboravi da uvek imaš na koga da se osloniš", poručio je ovaj umetnik koji svira i u dobrotvorne svrhe.
Dok paket s knjigama ne stigne do zaseoka Reka, naš reporter se zaputio s novčanim darom do stare kuće Spasića. Stiže u podne kada se sunce probilo iznad planine Koćurac nakon napornog silaska "ladom" uskim, neravnim zemljanim putem. U dvorištu nas dočekuje gluva 82-godišnja baka Rajna.
Zove ukućane, iz svinjca maše 15-godišnji Nenad, a Milan, glava kuće, kuva tikve za svinje. Od pare s kubeta se ne vide, onako prljavi od blata u dvorištu, uvode nas u zemljanu sobu, gde je sve čisto. Mali Vukašin sedi pored šporeta i čita čitanku za šesti razred osnovne.
– Mučimo se ovde na planini, ali gledamo da sve što je moguće damo za lečenje našeg Vuleta. Čas je dobro, čas nije. Sledeće nedelje idemo na kontrolu u niški Klinički centar. Evo uputa – veli Milan i pokazuje nam papir. – Recite našim dobrotvorima da vodimo računa o Vuletu, puno ga volimo… Ne zamaramo ga poslovima, on je mezimac i mlađe braće… Deca su svesna situacije u kojoj smo, jer živimo od nadnica i branja pečuraka i šumskih plodova – poručuje otac Milan, a mi odlazeći pitamo Spasiće da li znaju zašto stiže stalna donacija iz Švajcarske i sve ostale? Kao iz topa kažu da je to za Vuleta i za njegovo lečenje. Vukašin nas ispraća do puta, mršav i malo poguren, blagim osmehom i nekom milom zvezdom iz njegovih očiju pozdravlja nas na rastanku i samo čujemo jednu rečenicu, dovoljno veliku i iskrenu: " Hvala svima što mi pomažu!"
|
Donatori Dar Odiseje
|
