BEOGRAD/BANjALUKA – Čudan smo mi narod! Imamo taj običaj da svoje vladare veličamo do obožavanja, klanjamo im se do zemlje, dižemo u nebesa i od njih stvaramo idole, a onda ih otresemo o ledinu, valjamo po blatu, častimo najgorim epitetima ili ih isporučimo Haškom tribunalu. Ne treba se vraćati u daleku prošlost, dovoljno je vratiti se svega dve-tri decenije unazad i prisetiti se nekoliko takvih primera. Jedan od njih, možda i najslikovitiji, svakako je nekada najveći sin naših naroda i narodnosti Josip Broz Tito. Od doživotnog predsednika u čiju čast je kroz celu zemlju putovala "štafeta" i čiji rođendan je slavljen kao najveći praznik i "Dan mladosti", posthumno je postao "ćopavi Zagorac", čiji nadimak je najčešće spominjan u sočnim psovkama i s pridevom "ledeni".
x Samo par godina posle Titove smrti, pojavio se novi vladar koji je prema političkom zenitu krenuo sa Kosova i sa obećanjem da "niko ne sme da nas bije". Punu deceniju, Slobodan Milošević je bio nedodirljiv, Srbi su ga obožavali, u svetskim okvirima stekao je status garanta mira i stabilnosti, a kada je postao "balkanski kasapin" i sunarodnici su mu okrenuli leđa. Počeli su da na njega dižu stisnute pesnice i pružaju mu "otpor", da bi ga revolucijom zbacili s vlasti, strpali u zatvor i na kraju isporučili Haškom tribunalu, gde je pod misterioznim okolnostima okončao životni vek.
x U isto vreme, Srbi s ove strane Drine svoga vođu su videli u sarajevskom psihijatru Radovanu Karadžiću. Zbog njega su otkazivali poslušnost i samom Miloševiću, pevušeći onu poznatu "ne potpisuj, Radovane", a kada su u Dejtonu udareni temelji Republike Srpske čiji je prvi predsednik bio, vrlo brzo je nestalo i poštovanje prema njemu. Posle više od decenije skrivanja stigla ga je ista sudbina kao i Miloševića jer je završio iza zidina tvrđave u Sheveningenu, gde se sa ogromnom količinom entuzijazma bori za istinu, pri čemu Srbi nisu preterano zainteresovani, ni za njegovu sudbinu, ni za ishod suđenja, piše Darko Momić u svom komentaru.
x Posle Radovana, nova srpska ikona postao je Milorad Dodik, koji je uživao gotovo plebiscitarnu podršku jer je bez dlake na jeziku znao da odbrusi međunarodnim mešetarima, a zahvaljujući upravo toj drskosti prilično glatko je pre četiri godine pobedio i u trci za predsednika RS. Međutim, i njega polako stiže sudbina ljubimaca nacije, pa danas na sve moguće načine pokušava da vrati dobro poljuljanu popularnost! I na kraju, na pijedestal namenjen ljubimcu nacije penje se Aleksandar Vučić, kome su Srbi dali potpuno odrešene ruke. Ali, ako je suditi po biografijama njegovih prethodnika, ni on nema preteranog razloga da bude bezbrižan. Ipak, biće mu lakše ako prihvati da "svaki vladar ima narod kakav zaslužuje"!
