Pravo na smeštaj u državni dom imaju penzioneri i stariji od 65 godina, koji zbog loših zdravstvenih, socijalnih, stambenih i porodičnih prilika nisu u mogućnosti da žive u porodici. To pravo mogu da ostvare i drugi, recimo stara majka i sin sa posebnim potrebama, objašnjava direktorka Gerontološkog centra Beograd Suzana Mišić.
Izleti i koncerti– Prvi objekat za stara lica je sagrađen u beogradskom naselju Voždovac. Posle njega, 1984. godine je napravljen dom na Bežanijskoj kosi, a zatim još dva na Karaburmi. Dom na Bežanijskoj kosi je najreprezentativniji jer je građen u vreme blagostanja i odraz je veće brige države o najstarijim članovima zajednice. Ovo je bio odličan način da se ljudi u trećem životnom dobu zbrinu i da ne moraju više da razmišljaju o kuvanju, čišćenju, pranju, već to treba da radi neko drugi. Ljudi u trećem životnom dobu ljudi ovde mogu da se druže sa sebi bliskom generacijom. Mnogi od njih često i putuju, idu na izlete, posećuju kulturna dešavanja u gradu, a i mi često imamo koncerte, premijere filmova i sve ono što čini život lepšim. |
Šta tišti starije ljude?
– Neki mudrac je davno rekao da tajna dugovečnosti nije u odricanju, već u uživanju u životu, ali nažalost, neki naši korisnici to ne mogu. Starost je specifična, prate je usamljenost i depresija, a sve češće i Alchajmerova bolest.
Kakva je to bolest i koji simptomi je karakterišu?
– Alchajmer je vodeća bolest u svetu. Pogađa stariju populaciju, a čini je oko 50 odsto svih demencija. Brojke obolelih su zastrašujuće i rastu iz dana u dan. Stručnjaci procenjuju da u svetu trenutno boluje oko 36 miliona ljudi, a kod nas po nekim procenama oko 100.000. Kako je ljudski vek produžen, u budućnosti nas očekuje još veći porast obolelih od Alchajmera. To je neizlečiva degenerativna bolest mozga. Na prve znake bolesti većina ljudi ne obraća pažnju, jer su to zaboravljanje, otežan govor, dezorijentisanost u prostoru i vremenu, gubitak stvari i česte promene raspoloženja. Zato mnogi u početnom stadijumu bolesti zbijaju šale na sopstveni račun, ili na račun drugih ukućana, ne pridajući veći značaj tim dešavanjima sve dok ne dođe do vidljivih promena ličnosti, a tada je već bolest poodmakla.
Šta to u praksi znači?
– Najbliži srodnici obolelih se susreću sa brojnim problemima, koje jednostavno ne mogu da rešavaju sami. Jedan od najvećih problema je šta sa obolelim koji više ne može da ostaje sam kod kuće, to je prvi korak koji mora da se premosti, u tom slučaju se porodica obraća lekaru, pa socijalnom radniku, a zatim Gerontološkom centru Beograd, gde se i smeštaju takve osobe.
Šta je ono što kao ustanova možete da pružite obolelom od Alchajmera, a šta porodici?
– Pošto se radi o bolesti koja se razvija kroz faze i može da traje i po nekoliko godina, vrlo je važno da prilikom prijema, stručna lica naprave dobru procenu obolelog, kako bi se na pravi način procenili njegovi preostali kapaciteti. Nekada oni jesu minimalni, ali je bitno da se te preostale mogućnosti prepoznaju na vreme i da se u skladu sa tim napravi struktura dana našeg korisnika.
Radni dan bez kraja* Suzana Mišić je rođena 1967. godine u Nišu, gde je završila osnovnu i srednju školu, a zatim je stomatologiju završila u srpskoj prestonici. |
Šta je to struktura dana?
– To znači da se dan obolele osobe smeštene u Gerontološkom centru strukturira na kvalitetan način, bez obzira na to da li je reč o Alchajmeru ili nekoj drugoj bolesti. Uz odgovarajuću terapiju oboleli bi trebalo da se još nečim zanima u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Mi smo 2008. godine testirali 800 korisnika ove ustanove, kada je utvrđeno da je četvrtina njih već u nekoj od faza Alchajmerove bolesti. Taj broj se poklapa sa svetskim podacima da svakom četvrtom žitelju planete preti ova bolest. Stoga smo još pre dve godine adaptirali jedno odeljenje gde su smeštene pokretne osobe obolele od Alchajmera. Međutim, za ove dve godine pokazalo se da je potreba za smeštajem polupokretnih i nepokretnih obolelih od Alchajmera znatno povećana te smo odlučili da sopstvenim snagama adaptiramo prostor za stacionarni smeštaj ovih korisnika.
Da li to podrazumeva više nege i da li uvećava cenu usluga?
– Cena usluga, u zavisnosti od izabrane kategorije, nije povećana. Zapravo to znači da smo deo trećeg sprata sredili tako da polupokretnim i nepokretnim osobama obolelim od Alchajmera sve bude nadohvat ruke. Drugim rečima, sređene su bolesničke sobe, dnevni boravak, trpezarija, kupatilo i toalet, kako bi oni lakše identifikovali prostor u kome borave, u kome jedu, ili u kome spavaju. Reogranizacijom zaposlenih omogućili smo da veći broj osoblja brine o njima.
Koliko će se fiziterapeuta, koliko lekara, koliko negovateljica, a koliko medicinskih sestara brinuti o tim korisnicima?
– Kao ustanova smo dobili licencu za uslugu smeštaja starih lica. To znači da smo ispoštovali minimalne standarde u strukturi i broju zaposlenih. Kada govorimo o negovateljima, na deset korisnika ide jedan negovatelj, što je teoretski zadovoljavajuće, ali u praksi je prilično problematično, jer se organizuju kroz rad u smenama. Mi smo ustanova koja radi 24 sata, 365 dana u godini, pa problemi nastaju zbog godišnjih odmora, odnosno bolovanja, a treba imati u vidu da je reč o izuzetno teškom psiho-fizičkom poslu. Zato se iskreno nadam da će biti sluha u vlasti, pa će nam dozvoliti da zaposlimo određeni broj ljudi kako bi bili još bolji. Surova je istina da svi starimo i da ne smemo da zanemarimo brigu o najstarijoj i najbolesnijoj populaciji. Uostalom, ko zna kakva nas budućnost čeka…
Šta planirate povodom Svetskog dana borbe protiv Alchajmera?
– Na prestoničkim ulicama radićemo na edukaciji ljudi o Alchajmerovoj bolesti. Na nekoliko punktova će biti naši zaposleni koji će prolaznicima koji žele da se testiraju na Alchajmer, pomoći da saznaju na licu mesta, kakva ih čeka starost. I za kraj bih citirala Cicerona: "Starost svi žele da dočekaju, a kad su je dočekali, žale se na nju."
