Nema u tom selu kuće koja nije zavijena u crno! U samo jednom danu, za najradosniji hrišćanski praznik, muslimani su sve pobili, čak i domaće životinje. Ono što nisu mogli da satru pokrali su ili zapalili.
Ovo je tužna slika iz rata u Bosni koja ni danas ne bledi kod malobrojnih meštana Kravica kod Bratunca, gde su 7. januara 1993. godine na Božić, borbene grupe Armije BiH predvođene Naserom Orićem zauzele selo i ubile 49 meštana, mahom civila. Parastosom u obnovljenoj Crkvi Petra i Pavla, a zatim i polaganjem venaca ispred spomenika, obeleženo je 29 godina od jednog od najvećih masakara poslednjeg rata u Bosni.
– Kažu da vreme leči sve, ali toga nema u Kravici. Sumnjam da će sećanja da izblede. Ali, mnogo više boli činjenica da niko za ovaj zločin nije odgovarao, a masakr u našem mestu imao je sve oblike genocida. Pobijeno je sve što je disalo – priča Nenad Milovčević, predsednik Mesne zajednice i objašnjava da je selo do rata brojalo 3.000 stanovnika, a da ih je sada tek oko 300.
Radmila Nikolić sada ima 68 godina i dočekuje nas ispred svoje kuće u centru sela.
– Kako se probudim na Božić tako mi nešto zastane u grlu, zaplačem. I tako već 29 godina, kao da taj dan nikada nije prošao – priča Radmila.
S decom u zbeg
Tog 7. januara sa decom je došla iz Milića kako bi bratu Radomiru dala 40 dana.
– Ujutro, kao da smo se našli u grotlu pakla. Već je oko pola šest počelo da se puca, grmelo je od detonacija. Zgrabila sam decu i krenula u zbeg, a muške glave su ostale da nam štite odstupnicu – priča Radmila.
U tom muslimanskom napadu stradali su joj suprug, brat, otac… Gotovo pola familije!
– Zna se dobro ko je napao, znaju se i imena tih ljudi. Te bivše komšije srećem po Bratuncu. Okreću glavu od mene. Okrećem i ja. I dalje verujem da će odgovorne stići ruka pravde. Ako ne zemaljska, mora ona druga, Božja – veli ogorčeno Radmila.
Nema života u mržnji
Njen sin je dobio ime po stricu, Radomiru. Otac mu je poginuo na položajima oko Bratunca kada je imao samo dve godine. Danas ovaj mladić ima 28 godina i kamiondžija je u Sloveniji. Radmila kaže da i pored svega ne mrzi nikoga.
– Ne možeš provesti život u mržnji. Sa Bošnjacima ovde u Bosni i gore u Sloveniji retko pričamo o ratu – kaže nam Radmila.
Kuća Krsta Jovanovića (72) jedna od najbližih crkvi, ali i nekadašnjim položajima odakle se Kravica branila.
– Napali su iz više pravaca. Nas je bilo oko 300, a njih 3.000. Položaj kod crkve nisu uspeli da probiju, već smo se povukli kada je i poslednji civil napustio selo. Kada smo posle dva meseca povratili Kravicu zatekli smo sve srušeno i spaljeno. Ja sam u svojoj kući pronašao oca Raju, imao je 80 godina. Ubijen je sa Vasom Nikolićem koji je bio 1919. godište. Tela su raskomadale životinje. Ubijeni su samo zato što nisu hteli da napuste svoje kuće. Kome su starci smetali? – pita se Krsto.
Nebriga za borce
Krsto Jovanović posle rata proglašen je za vojnog invalida. Za 43 meseca koliko je ukupno proveo u rovu danas dobija 72 (36 evra) konvertibilne marke mesečno.
– To mu je dve i po marake dnevno. Toliko sam valjda zaslužio od ove države – kaže ogorčeno Krsto, a nije jedini koji se žali na odnos RS prema onima koji su je branili.
Dece sve manje
U Osnovnoj školi u Kravicama danas je tek 68 mališana od prvog do devetog razreda, a nekada ih je bilo 700.
– Ove godine smo imali osmoro prvaka. Nažalost, svake godine ih je sve manje. Učimo decu o onome što se događalo u ratu, posebno o krvavom Božiću 1993, ali ne da mrze, već da se sećaju – priča direktor Stanko Tolić.
Sve spalili i opljačkali
Poslednjih 12 godina Živko Ilić (46) živi i radi Francuskoj, u gradiću Milo. U ratu su mu poginuli otac Vukota i mnoštvo komšija i prijatelja. Svakog Božića je u rodnom mestu.
– Moramo da se sećamo. Imao sam samo 17 godina kada sam morao da uzmem pušku da bih branio kuću i komšije. Tako je bilo i na krvavi Božić. Moj otac je poginuo 13. marta, kada smo oslobađali Kravicu. Zajedno smo učestvovali u borbama. U selu sam zatekao sve popaljeno i popljačkano. Naše kuće više nije bilo. Ubili su nam i kuče, šta im je ono smetalo. Ne može to vreme da zaleči – kaže Živko Ilić.
Ostalo 101 siroče
Branimir Kojić, predsednik Udruženja porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Srebrenice kaže da je Kravica samo jedno od mesta srpske golgote i tačaka na mapi “crnih marama” u Podrilju, gde je ukupno ubijeno 3.267 Srba.
– Širom sveta Srbi pravoslavci dočekuju Novu godinu, Božić. Ljudi putuju, druže se, a kod nas se u ovo doba odlazi na groblja. Mi se radujemo rođenju Hristovom i tugujemo za svojim bližnjim. To je bio klasičan primer etničkog čišćenja jer je pobijeno 49 ljudi, zapaljeno 688 kuća, a 101 dete ostalo je bez jednog ili oba roditelja. Kravice ništa bolje nisu prošli ni u Drugom svetskom ratu. Tada je ubijeno 585 meštana, od čega 168 dece, 205 žena, 65 staraca. U Jasenovac je poslato njih 21 i više se nisu vratili – podseća Kojić.
Objašnjava da je u Kravici na Božić 1993. godine najmlađa žrtva imala samo četiri godine, a najstarija Mara Božić 89. Bila je nepokretna i Orićeve horde su je zapalile u kući.
– Svi elementi genocida su prisutni, ali Zapad okreće glavu od toga – ističe Branislav Kojić kom je tokom rata u Bosni pobijeno oko 40 članova uže i širi porodice.
Kaže Kojić, oprostio je, ali nikada neće zaboraviti.
Političari nas zaboravili
Kristini Nikolić (72) suprug Milovan je ubijen dok je branio selo tog Božića.
– Za ovih 29 godina niko od političara na vlasti nije nas barem pozvao, da pita kako smo. Naša kuća je bila sravnjena do temelja. Dodelili su neku pomoć, ali je ne bi obnovili da mi sin nije uzeo kredit – kaže Kristina.
Jedan od dvojice sinova, Mladen Nikolić (40), završio je Građevinski fakultet i kao dete palog borca nije mogao da nađe posao u struci.
– Stalno su nešto obećavali, uvek najviše na Božić, ali ništa od toga. Dok je brat studirao ja sam ga pomagao i zatim on mene. Ni marke od države nisam dobio za stipendiju ili nešto drugo – priča Mladen.
Unakažene žrtve ostavili zverima
U knjizi “Masovni zločini 1992-1995.” Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku navode da je u masakru Srba na Božić ubijeno najviše civila.
“Tom prilikom su stradala sva kravička srpska naselja i ubijeni mnogi meštani iz tih sela. Oskrnavljena je i opljačkana srpska pravoslavna crkva. Tela većine stradalnika iz tog napada pronalažena su, smrznuta, po okolnim šumama i jarugama i izvlačena tokom cele zime. Seljane niko nije pomicao, ostavljeni su da trunu, niko se nije obazirao na unakažene leševe koji su ležali oko puta i između kuća. Danima posle napada žene i muškarci iz Srebrenice i Cerske vraćali su se u Kravicu, noseći sve što se moglo upotrebiti. Zvanična sahrana žrtava kravičke tragedije obavljena je znatno kasnije, posle oslobađanja ovog područja i povratka Srba u Kravicu i ostala sela ovog kraja. Srbi su se vratili u Kravicu tek 16. marta 1993, a do tada su konačno prikupljena i tela mnogih nedužnih kravičkih žrtava. Sahranjeni su 22. marta 1993. na srpskom bratunačkom groblju”, navodi se u ovom dokumentu.
