Ove godine se navršava 80 godina od oslobađanja logora OFLAG VI c u Osnabriku u kome je bilo zarobljeno više od 5. 000 jugoslovenskih kraljevskih oficira. Mnogi od njih se posle oslobađanja logora nisu vratili u otadžbinu nego su se rasuli po svetu, a neki su ostali u Nemačkoj. Udruženje Antiratna baraka Ater – Osnabrik, koje se brine o očuvanju autentičnog spomenika iz Drugog svetskog rata poznatom kao Baraka 35, izdalo je monografiju “Sudbine i kazivanja, Osnabričko čudo” u kojoj su sakupljeni, dokumenti, tekstovi i fotografije o životu u logoru, ali neprestano se radi na dopunjavanju podataka koji se najčešće mogu dobiti od potomaka bivših zarobljenika. Baraka 35 je nemi svedok patnji u oficirskom logoru i udruženje u njoj organizuje raznovrsne aktivnosti negujući antiratnu kulturu. Povodom važnog jubileja udruženje planira da organizuje velike izložbe u Čikagu i Beogradu. Dr Željko Dragić, potpredsednik udruženja bio je tokom novogodišnjih i božićnih praznika u Čikagu i razgovarao sa brojnim zemljacima u cilju pronalaženja i intervjuisanja potomaka bivših logoraša u Osnabriku.
– Izložba u Čikagu je već zakazana za avgust, a imao sam čast da dobijem blagoslov mitropolita srednje-zapadnoameričkog i novogračaničkog Longina što smatram veoma važnim. Takođe ću stupiti u kontakt sa srpskim crkvama u Čikagu i okolini kako bih proširio informacije o ovom projektu – kaže nam Dragić.
On je tokom boravka u Čikagu upoznao nekoliko potomaka i zabeležio dragocene podatke. Od Dragana Krstića (86) je saznao da njegov otac potiče iz Valjeva. Posle oslobođanja logora, emigrirao je u Ameriku. Dragan, čuvar porodične tradicije, svedočio je Dragiću o očevom teškom životnom putu i hrabrosti u suočavanju sa izazovima. Mirko Popadić (70) je izneo izuzetno zanimljivu porodičnu priču. Njegov otac, srpski ratni zarobljenik u Osnabriku, upoznao je njegovu majku, nemačku izbeglicu iz današnjeg Kalinjingrada, koja pripada narodu Lužičkih Srba. Njihova ljubavna priča u teškim ratnim vremenima govori o univerzalnosti ljubavi koja prelazi granice nacionalnih i kulturnih razlika.
Sofija Obradović (69) sobom nosi očevu priču kao svedočanstvo vremena i očuvanja porodične tradicije.
– Moj otac, major Dušan Obradović, rođen je 1906. godine u selu Mionica. Posle godina provedenih u logoru emigrirao je u Čikago 1947. Posebno zanimljivo je da je logor preživeo zajedno s mlađim bratom i kumom. Dok se brat vratio u Srbiju, kum je ostao u Čikagu, gde je i sahranjen – ispričala je Sofija.
Dragić smatra da ove priče nisu samo porodične uspomene, već i važne lekcije iz istorije.
– One ukazuju na potrebu da se osnuje muzej logora u Osnabriku, kako u Čikagu tako i u Srbiji, kako bi se očuvale uspomene na kraljeve oficire i njihovu ulogu – smatra Dragić i moli sve koji imaju neke informacije vezane za ovu temu da mu se obrate na mejl zeljkoshalomŽaol.com ili na telefon: +381 656 191 416 ( Viber i NjhatsApp ).
Očeve rukotvorine
Mirjana Božinović Gavrilović (84) je đetinjstvo provela u Detroitu, a ne u Čikagu, što dodaje posebnu dimenziju njenoj priči.
– I moj otac je bio zarobljenik u logoru u Osnabriku. Imam veliki broj očevih rukotvorina iz logora, ali i sačuvana sećanja kroz priče o vremenu provedenom u zatočeništvu – kaže Mirjana i dodaje da cuva ovaj deo istorije s posebnim ponosom.
Gostoprimstvo
Dragić navodi da je upoznao Milicu Vukelić (95) koja je njega i njegovu ćerku Gretu ugostila u svom domu.
– Njeno sećanje na porodice bivših osnabričkih zarobljenika bilo je od neprocenjive pomoći. Njena ćerka Jelena udata je za Mirka Popadića, čiji je otac takođe bio zarobljenik – dodaje dr Dragić
I dok je on prevaljivao velike udaljenosti po Čikagu u potrazi za novim saznanjima, njegova ćerka Greta (8) boravila je na Akademiji “Sveti Sava” gde je našla stare drugare sa kojima je prošle godine boravila u toj školi učila srpski i engleski, išla u crkvu.
– I ovaj put mi je bilo mnogo lepo – kaže Greta.
