U Pasijem Potoku, nekada velikom selu na planini Rogozni kod Novog Pazara, već godinama dim se vije još samo iz jedne oronule kuće u kojoj godinama sam živi Milanko Drobnjak (59), gorštak koji nije hteo, a nije ni imao gde da ode.
Opustela planina
Ostao je Milanko na bezvrednom porodičnom imanju u nadi da će do ovog dela opustele planine doći put, da će se oženiti i skućiti i da će od posne planinske zemlje moći bar da prehrani sebe i svoju porodicu. Sada kada mu je 60. godina života kaže da se grdno prevario, jer za tri decenije mukotrpnog rada, samo motikom, krampom i sekirom, ni kuću nije uspeo da prepokrije, spava na starom vojničkom krevetu. Često ostaje bez najosnovnijih namirnica, nema televizor, frižider, šporet, vodu, kupatilo… Živi životom sa kraja 19. veka.
– U očaju više nisam znao šta da radim. Često sam pomišljao i na najgore, da odem u šumu i sam sebi prekratim život, a onda mi je jedne noći prošle godine sinula ideja da i ja, iako u ovim godinama, sam i bedan na opusteloj planini, pokušam da se oženim – priča Milanko.
– Čuo sam da u ovaj kraj dolaze Albanke iz Skadra, da se udaju za naše ljude, da ne gledaju na godine i na imovinsko stanje, i da, kad procene da je neko dobar čovek i da se sa njim može živeti, hoće i u najzabitija sela. Imao sam tada dve krave, odmah sam jednu prodao i zaputio se u Albaniju. Dobio sam i neke preporuke, a u Skadru i vodiča. Četvrtog dana naišao sam na Dilju (48), iz jednog zabitog sela u planinama severne Albanije. Ništa joj nisam krio, rekao sam joj da, ako se uda za mene, ide u zabito selo i u sirotinju. Na moje veliko iznenađenje i radost, odmah je pristala, jer smo slične sudbine, ali oboje spremni da se borimo i da zajednički poboljšamo naš sadašnji život – naglašava Milanko. Njegova žena ima samo reči hvale za njega.
Snaha iz daleka
– Čim sam ugledala Milanka nešto mi je govorilo da je čestit čovek. Odlučila sam da krenem sa njim, pa šta nam Bog da. Ovde sam četiri i po godine, teško je, daleko smo od grada 20 kilometara, zimi odsečeni od sveta. Oskudevamo u svemu, kupamo se u metalnom koritu u kome i perem – priča Dilja. Ona kaže da joj je porodica na prvom mestu.
– Potrudićemo se da očuvamo porodično ognjište kako god da je, a ako baš budemo morali da odemo, zajednički ćemo se lakše snaći negde u Novom Pazaru ili širom Srbije – naglašava ova otresita Albanka i ističe da će idućeg proleća ona i Milanko zasejati više krompira i kukuruza i da će pokušati da kupe još jednu kravu, a kasnije i konja.
Bračnom paru Drobnjak mnogo bi značila svaka pomoć čitalaca “Vesti”: da kupe namirnice, da poprave krov na kući koji prokišnjava, da nabave šporet na drva, da plate dug za struju… Voleli bi da imaju i televizor, električni šporet, frižider… Beskrajno bi se obradovali nekom novom ležaju, posteljini, kupatilu, tuš-kabini.
– O svemu ovome za sada samo maštamo. Daće bog da nam dobri ljudi pomognu, pa da poneki naš san postane i stvarnost – rekla nam je na rastanku Dilja Drobnjak, u nadi da će se, makar i u poznim godinama, ostvariti kao majka.
Duboka bol
Prvi tekst o Milanku i Dilji i apel dobrim ljudima da im pomognu objavili smo početkom 2020. godine. Tada je Dilja bila trudna i puno se, zajedno sa Milankom, radovala prinovi. Nažalost, tri meseca pre porođaja izgubili su bebu i od šoka su se jedva oporavili.
– Borimo se i dalje za potomstvo, iako živimo u muci i sirotinji, a i u ozbiljnim smo godinama, od tog cilja nikada nećemo odustati. Zbog toga sam i došla na Rogoznu, nadam se da će nas Bog pogledati – ističe Dilja.
Dva leva opanka
Kada smo pre četiri godine prvi put bili u Pasijem Potoku Milanko je na nogama imao dva leva opanka. Na naše pitanje: zar ni opanke nije mogao da kupi, Milanko je odgovorio da – nije. U međuvremenu, supružnicima Drobnjak stizala je pomoć humanitarca Hida Muratovića i naših čitalaca koja im je bar malo promenila život. Dobili su kravu i veš-mašinu koju ne mogu da koriste jer u kući nemaju vodu. Povremeno, ali vrlo retko, dobiju i poneku donaciju iz dalekog sveta koja im omogućuje da kupe namirnice i lekove. Nadaju se da ih naši čitaoci i dobrotvori nisu zaboravili i da će im pomoći da prezime zimu i ostanu na svom ognjištu.
