Ispod visoravni Kozjak na severoistoku Lipara, na zapadu, smestilo se selo u kome žive dobri ljudi. Tako je i dobilo ime, pa se zove Dobrnje. Proslavio ga je čuveni vojvoda Petar Todorović Dobrnjac. Da svaka legenda ima makar tračak istine potvrđuje i dijasporska porodica Dobrosavljević. Rodni kraj im ne da mira pa pomažu kad god stignu, od seoske crkve i sportskog društva do opštine Petrovac na Mlavi, kojoj su donirali novac posle majskih poplava.
– Bez veze je da o tome govorimo. Želeli smo da pomognemo i to smo uradili. Nema potrebe da se hvalimo. Skromnost je za nas i dalje vrlina – kaže najstarija glava kuće, 58-godišnji Momčilo Dobrosavljević.
– Moj otac je otišao u Nemačku, početkom 80-ih, a 1982. godine je prešao u Švajcarsku, u mesto Veve, za koje Švajcarci tvrde da je najlepše mesto na Ženevskom jezeru. Vrlo brzo je za njim otišla i moja majka Milanka, a zatim su 1988. godine doveli i nas decu, moju sestru Nenu i mene – kaže Nenad dok sedimo u dvorištu velelepnog zdanja, pored bazena.
Nenad je otac troje dece, a kaže da mu je supruga Milena Tomić Dobrosavljević najveća podrška u životu.
– Sestra i ja smo otišli posle završenog drugog, odnosno prvog razreda u Veve i tamo smo nastavili da živimo. Nena je završila medicinsku školu, a ja nisam želeo da se školujem. Po završenoj osnovnoj školi odmah sam počeo da radim, 1996. godine, na građevini i od tada radim sve građevinarske poslove – kaže Nenad.
Švajcarska mu je druga domovina, ali Srbiju za nijansu više voli. Milena je u Švajcarsku stigla kad je imala 20 godina.
– Upoznali smo se u Petrovcu na Mlavi u kafiću, nekoliko dana pred Novu godinu, 2004. godine. Desila nam se ljubav na prvi pogled. Posle tri meseca smo se venčali, a da se takoreći nismo ni poznavali. Dakle, 24. decembra 2004. smo se zaljubili, 4. januara 2005. godine smo se verili, a u Veve je Milena došla posle dva i po meseca, u nedelju 20. marta 2005. godine. Tri dana kasnije smo se venčali.
Mileni je u početku bilo teško.
– Teško mi je pao rastanak sa roditeljima i sestrom, život u nepoznatom gradu, u državi čiji jezik nisam znala. Prvih dana sam bila pogubljena, ali čim sam naučila jezik, sve je postalo lakše – seća se Milena i dodaje da zapravo nije okusila težak život. – Nas je sve sačekalo gotovo, put su nam utrli Nenadovi roditelji, i ja sam se brzo zaposlila u staračkom domu. Radim u kuhinji, ali i sve ostalo što treba. Nije teško, dobro se zarađuje, a o deci, osmogodišnjem Vladanu, petogodišnjoj Tini i najmlađem jednogodišnjem Viktoru, brinu uglavnom naši Dobrnjci, koje odvodimo kod nas u Veve na po nekoliko meseci.
Svekar i svekrva su odnedavno u penziji i sve češće borave u Dobrnju.
– U početku su otac i majka zidali kuću, kupovali zemlju, poljoprivredne mašine, a onda sam i ja počeo da zarađujem. Kasnije sam se oženio i od tada, nas četvoro, malo po malo, ali stalno nešto renoviramo. Zato je dobro što su majka i otac u penziji i sve češće u rodnom kraju – kaže Nenad, dodajući da i sam mašta o tome da se jednog dana vrati u Srbiju.
– Da Švajcarska ima prirodne lepote kao Srbija bila bi još bogatija, ali naš je hendikep što država ne ulaže u turizam. Ipak, mi svojim prijateljima Francuzima, Italijanima i Nemcima često predlažemo da turistički posete našu državu, a oni koji su je obišli kažu da su se zaljubili u Srbiju. Za mnoge strance je Srbija nepoznata zemlja, jer oni pamte Jugoslaviju, a o Srbiji i ono malo njih što je čulo, jesu loše priče. Država zato mora nešto da radi po tom pitanju, posebno što nisam video lepšu zemlju od Srbije – kaže Nenad.
