U Ambasadi Republike Srbije u Nemačkoj, održano je književno veče posvećeno našem velikom lekaru i piscu, Lazi Lazareviću, koji je od 1872. do 1879. godine boravio u Berlinu tokom studija medicine na Univerzitetu “Fridrih Vilhelm”. Nedavno je u Šumanovoj ulici, na kući u kojoj je stanovao tokom studija, postavljena spomen-ploča, a ovaj događaj organizovan je sa ciljem predstavljanja njegovog dela široj publici.
Skupu su prisustvovali gosti iz nemačkih institucija, kulturnih i akademskih krugova, slavisti, studenti srpskog jezika i predstavnici dijaspore.
Pozdravljajući goste, ambasadorka dr Snežana Janković je govorila o velikom doprinosu Laze Lazarevića kao začetnika realizma u srpskoj književnosti, ali i o tragu koji je ostavio u medicini.
– Danas, 140 godina posle njegovog boravka u Berlinu, ponosni smo što slavimo njegovo delo i njegovu humanost, osvetljavajući na taj način i bogatu tradiciju kulturno-prosvetnih veza Srbije i Nemačke – istakla je ambasadorka Janković.
Posle njene pozdravne reči dr Vesna Cidilko, slavista i profesor u penziji Humbolt univerziteta i prof. Gordana Ilić Marković sa Instituta za slavistiku Univerziteta u Beču govorile su o životu i radu Laze Lazarevića, kao i o percepciji njegovog dela u Nemačkoj. Studenti iz Berlina, Dragana Blagojević i doktorand Ana Jelisavčić Kojadinović, kao i student iz Beča, Sebastijan Fan, čitali su odlomke iz najpoznatijih Lazarevićevih dela na srpskom i nemačkom jeziku. Ovom prilikom, prvi put je predstavljen prevod čuvene pripovetke “Švabica”, koja do sada nije bila prevedena na nemački jezik, a prevod su sačinili prof. Gordana Ilić Marković i studenti Instituta za slavistiku Univerziteta u Beču.
Gostima se obratio i Vulf fon Moltke, vlasnik zgrade u kojoj je Laza Lazarević stanovao i na kojoj je postavljena spomen-ploča. Milan Čobanov, predsednik Centralnog saveta Srba je govorio o planovima za organizaciju izložbe o Lazi Lazareviću i drugim znamenitim Srbima. Večeri je prisustvovao i protejerej stavrofor Dragan Sekulić.
Posle zvaničnog programa za prisutne je na terasi ambasade priređen koktel i tom prilikom smo zabeležili utiske publike.
Jedan od prisutnih na ovoj književnoj večeri bio je i Mladen Manojlović, nekadašnji predsednik najstarijeg našeg kluba u Berlinu, koji se u to vreme zvao Srpsko-kulturno i sportsko udruženje (SKISU).
– Utisak je predivan, pogotovo za mene, jer sam sreo puno poznatih lica. Sam sam, u okviru SKISU, od 1997. do 2003. organizovao na desetine literarnih večeri i manifestacija, tako da je ovo za mene i jedno prijatno podsećanje. Veoma mi je drago da je veče ovako lepo priređeno, gospođa profesor me je oduševila svojim prilogom. Takođe, mladi student, Sebastijan Fan iz Beča, nam je tako šarmantno i zabavno ilustrovao isečke iz života Laze Lazarevića. Njegov bečki dijalekt je svemu dao poseban ton. Taj dijalekat nemačkog jezika mi je veoma simpatičan, jer je nekako mek, razuđen i prelep, i sa puno otmenosti u sebi – kaže Manojlović.
Zinke Tos prevodilac, Nemica iz Berlina, na zavidnom srpskom jeziku, saopštila je:
– Mislim da je važno da osvežimo kontakte naša dva naroda, pre svega ljudske kontakte, a Laza Lazarević je jedan sjajan primer za to. Srpski jezik sam naučila na Humboltovom univerzitetu, gde je studirao i Lazarević.
Jelena Jovanović, profesor engleskog jezika, najpre je iz Inđije otišla u Švajcarsku gde je boravila celu deceniju. U Berlinu je već pet godina. Trenutno je okupirana decom, Dunjom i Milanom, koji imaju četiri i godinu i po dana. O skupu u ambasadi kaže da je bilo sjajno.
– Lepo je dotaći se te teme koju je Lazarević sjajno uspeo da uobliči u književna dela. Postavljanje table posvećene ovom piscu, značajno je priznanje Berlina i Nemačke velikom srpskom piscu koji studirao na njihovom univerzitetu. To je značajan povod da se više čuje o ovom našem pesniku, pa i da naša dijaspora sazna više o tome. Bilo je zaista prelepo čuti delove iz pripovedaka, a ceo događaj je predivan.
Povratak u gimnazijske dane
Pavao Hudik, psiholog u penziji, podsetio se svojih gimnazijskih dana.
– Došao sam iz Osijeka, gde smo nekada u gimnaziji čitali Lazu Lazarevića, čega se još dobro sećam. Veoma sam voleo njegove pripovetke. Potičem iz mađarske porodice iz Osijeka, ali bolje govorim nemački nego mađarski. Sad sam u penziji, ali još pomalo radim.
Zadužio je našu zemlju
Ana Jelisavčić Kojadinović navodi da joj je velika čast što je, na poziv profesorke Cidilko, bila učesnik ove večeri.
– Važno je da naši značajni ljudi, kao što je Laza Lazarević, dobiju zasluženo mesto u istoriji i da tako privuku pažnju svih generacija koje dolaze. Kulturna politika i treba da bude usredsređena na one koji su ostavili evropski i svetski trag u kulturi i time zadužili našu zemlju. Ovaj pisac srpskog realizma bio je svojom višestranom ličnošću posvećen i medicini i književnosti. Njegov rad u obe oblasti ostavio je odjeka na evropskom nivou – kaže Ana.
Dodaje da rad na doktoratu planira da nastavim od oktobra, posle pauze koja je morala da usledi zbog dve prinove koje su upotpunile sada šestočlanu porodicu.
Dirao je u dušu
Dr Milutin Stanković, omiljeni berlinski specijalista za uho, grlo i nos, dobro poznaje biografiju i književni rad Laze Lazarevića.
– Upravo smo večeras dotakli jednu temu, podsećanje na Lazu Lazarevića, kao lekara i pesnika. Poznatog pesnika koji je omiljen i kod mlađih i kod starijih. Sve sam njegove radove u svoje vreme čitao i bio oduševljen. Teško je sagledati šta je sve u 40 godina života, postigao, ali pisao je razumljivim jezikom, što je tipično za naše pesnike, da ti duboko dodirnu dušu, nateraju da se o tome zamisliš, i poželiš i sam da napišeš nešto osećajno – navodi Stanković i podseća da je Lazarević najpre počeo da studira prava, a onda dobio stipendiju za studije medicine u Berlinu, za koje je morao i nemački jezik dobro da nauči.
– Prekidao je studije, vratio se ponovo i završio. U to vreme završiti medicinu u stranoj zemlji bila je velika stvar. Po povratku u Srbiju lečio je i kralja, bio aktivan na mnogim poljima. Svojim delima je uspeo toliko da prodre u dubinu ljudske duše, da je preveden na mnoge jezike. Za vreme svog kratkog života, stvorio je mnogo, što će nadahnjivati buduće generacije. Ovo je izuzetno lepo veče, ali zbog više nemačkih gostiju, predavanja su bila pretežno na nemačkom jeziku, iako tek na srpskom jeziku mogu u potpunosti da se izraze istančane niti njegovih osećanja. Lepo je da smo se podsetili na jednog ovakvog velikana – ističe Stanković i dodaje da bi mu bilo drago da se češće održavaju ovakve večeri, da se čuje neka lepa reč.
Da podsećamo na velikane
Gordana Milanović Kovačević navodi da je Centralni savet Srba Nemačke sebi odavno u zadatak stavio da se srpskim velikanima koji su i u Nemačkoj ostavili traga u nauci i kulturi, da zasluženo mesto.
– Ja sam referent za generaciju trećeg doba pri CŠN i mi tragamo za našim poznatim ljudima koji su u Nemačkoj proveli važan deo života, a jedan od njih je i Laza Lazarević. Postoje i drugi književnici, kao što je pre svega, Ivo Andrić, koji je nekada bio i ambasador Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj, koji su uspešno gradili mostove između srpskog i nemačkog naroda. Na to treba stalno da podsećamo Nemce, ali i da približimo našim mladim generacijama, koje se sa tim, tokom školovanja, nedovoljno susreću. Činjenica da je Lazarević živeo i studirao u Berlinu, našim ljudima još nije dovoljno poznata. On je još u ono doba pokrenuo prvo Gerontološko odeljenje u Srbiji, koje je verovatno bilo i među prvima u svetu, što tako istražujem – ističe Gordana.
Ona dodaje da je rad u CŠN posvetila tome da pomogne prvoj generaciji gastarbajtera.
– Želimo da im pomognemo da starost prožive u lepim danima. Već odavno pokušavamo to da dovedemo na jedan viši nivo, i da generacija trećeg doba, uz pomoć zdravstvenog i penzionog osiguranja Nemačke dobije mogućnost da se leči i u našim banjama. To sam sebi stavila u zadatak koji želim da ostvarim. Trudim se i radim na tome.
Kult porodice
Lazar Lazarević (1851-1891) je rođen u Šapcu. Kada je imao devet godina iznenada mu umre otac, a majka je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre. Lazina privrženost porodici reflektovala se na njegov književni rad i kult porodice. Žrtvovanje njenim interesima je stalno bilo prisutno kako u životu tako i u delima ovog pisca.
Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile, pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. Po povratku sa studija u Berlinu postavljen je za lekara beogradskog okruga, a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: “Prvi put s ocem na jutrenje”, “Školska ikona”, “U dobri čas hajduci!”, “Na bunaru”, “Verter”, “Sve će to narod pozlatiti”, “Vetar” i “On zna sve”. Pripovetku “Švabica” nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska, posvećena devojci koju je voleo u Berlinu. Objavljena je tek sedam godina posle piščeve smrti 1898. godine.
