U Danskoj je nedavno prikazan dokumentarno-igrani film “33 Anđela” o stradanju srpske dece u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata, o kojem su “Vesti” u više navrata pisale.
Gost naših ljudi u Kopenhagenu, u organizaciji Kulturnog udruženja B-hjornet, koje predvode Aleksandar i Ljiljana Bulajić, bio je Branko Dimović Dimeski koji je promovisao i svoju knjigu “Srpski krvavi put – 33 anđela”, koja je poslužila kao inspiracija za film.
Knjiga i film su plod Brankovog dugogodišnjeg istraživanja o stradanjima Srba koji su bili zatočenici u norveškim logorima.
– Kroz moj rad sam otkrio sudbine srpske dece u Norveškoj koja su deportovana iz ustaških logora Jasenovac, Gradiška, Sisak, Sajmište i poslata u smrt, a rodbina tih žrtava decenijama nije znala detalje njihove tragedije. Tokom istraživanja, locirao sam grobove i uspostavio kontakte sa porodicama, pomažući im da saznaju sudbine svojih rođaka. Rezultati tog istraživanja objavljeni su u više međunarodnih časopisa i citirani u radovima uglednih istoričara. Film “33 anđela” nastao je zahvaljujući trudu da okupim saradnike i doprinesem očuvanju sećanja na taj tragičan deo istorije – istakao je Branko pre prikazivanja filma.
Posle projekcije on je odgovarao na pitanja publike i potpisivao svoju knjigu. Posetioci su bili duboko dirnuti, neki nisu krili suze. Svoje utiske za “Vesti” preneli Aleksandar Bulajić i Jasmina Genčić.
– Svedočanstvo o mračnom periodu i pomračenim umovima koji su pokušali da istrebe jedan narod. Čak ni deca nisu bila pošteđena. Dokumenti i svedočanstva preživelih žrtava su opomena za budućnost – izjavio je Aleksandar Bulajić.
Jasmina Genčić iz Hileroda kaže da je o stradanju srpskog naroda i srpske dece u nacističkim logorima u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata prvi put čula prilikom promocije knjige “Srpske staze u Skandinaviji” Tihomira Barbulovića.
– Bila sam tada zatečena. Učili smo u školi o stradanju Srba od strane ustaša i nacista širom Evrope, ali ne pamtim da je neko pominjao golgotu u Norveškoj. Slutila sam da će film biti težak, ipak, ni u najluđoj mašti nisam mogla da zamislim strahote koje su ustaše činile nad nedužnim ljudima, ženama pa i decom. Film je jako, jako potresan. Toliko da nije za one sa slabim srcem, bez preterivanja. Bez obzira na bolne priče fascinirana sam Brankovim uloženim vremenom u istraživački rad i potrebom da učinjenu nepravdu nad našim sunarodnicima na krajnjem severu Evrope, istrgne od zaborava. To bi trebalo da bude i dužnost svakog od nas – istakla je Jasmina.
Tragedija u logorima
Branko je rođen na Kosovu i Metohiji i tamo je bio svedok mnogih stradanja Srba.
– Mislio sam da će naša zajednička tragedija stradanja dolaskom na daleki sever prestati. Zaposlio sam se u zdravstvu i prvi moj kontakt sa norveškim ljudima bio je kada sam na poslu ušao u kancelariju na čijim vratima je pisalo Golubović Elza. U razgovoru sa Elzom sam saznao da nosi prezime svog supruga koji je potomak Srba koji su bili zatočeni u norveškim logorima. Tako sam počeo da istražujem i došao do strašnih podataka da je na teritoriji Norveške za vreme Drugog svetskog rata, prema sadašnjim podacima stradalo je više od 5.000 Srba, od toga je 2.700 ubijeno na monstruozan način – rekao je između ostalog Branko Dimović Dimeski.
Istina o Srbima
– Ono što je najgore u svemu tome je što se 80 godina ćutalo o ovim zločinima. I što kada bi ste vi danas došli u Norvešku, nigde nećete videti da su tu stradali Srbi. Svi vi dobro znate, živite ovde u Danskoj i znate kako nas predstavljaju. Isto je i u Norveškoj. Zato je bitno da se borimo da dokažemo da srpski narod nije genocidan narod, da srpski narod nije ubijao. Naprotiv, ubijali su nas. Tako da smo se i mi, ekipa koja stoji iza ovog filma, angažovali da na svoj način prikažemo svetu istinu o srpskom narodu – istakao je Branko Dimović Dimeski.
