Za četvrt veka koliko je provela kao nastavnica srpskog jezika u školi pri hramu Svetog Save u Hanoveru, Svjetlana Bojić je stotine i stotine đaka naučila da čitaju i pišu ćirilicu, a onda je neočekivano rešila da ode. Bio je to rastanak zaliven suzama, rastanak koji je svima teško pao. Plakala je i ona, a suze je brisala i koleginica Brankica Ot. Rekli su da učiteljica Svjetlana Bojić ili Ceca kako su je svi zvali ide u penziju, a ona će u stvari još nastaviti da predaje u nemačkoj školi. Ceca kaže da i mlađi treba da rade, a ona bi da subotom više vremena provede sa porodicom, suprugom Draganom i ćerkama, studentkinjama Jovanom i Teodorom.
Te, kao sudbonosne subote želela je da u znak zvaničnog rastanka s koleginicama popije kafu uz komad torte, a onda su joj oči stale kad je videla šta su joj priredili. U hramu je sa đacima bila poslednji put na službi, a deca su tu tek od sveštenika saznala da ih njihova Ceca napušta.
– Svjetlana hoće da se odmori i da mlađima pruži šansu da izraze svoju kreativnost. Ja sam ovde tek dve godine i teško mi je da sve ocenim, ali znam da su Ceca i otac Milan Pejić oličenje ove škole. Oni su počeli, a mi s puno odgovornosti moramo da nastavimo. Crkvenoj opštini je čast da ima tako odanog učitelja. Svjetlana će ovde i dalje dolaziti, biće nam dobar savetnik. Ostaće simbol srpske škole pri hramu Svetog Save. Neka živi dugo i bude srećna sa svojom porodicom – reči su prote Aleksandra Perkovića upućene deci i učiteljima posle molitve.
Još jednom hramom je odjeknulo “Na mnogaja ljeta”. Otpevala su deca, ovaj put za svoju omiljenu učiteljicu Cecu. Posle molitve pred učiteljicom red. Svi su želeli da se lično oproste, a ona ih je prisno grlila, kao da bi ih sve potrpala u džepove i ponela. Davala im je poslednje savete.
– Budi dobar kao i do sada – rekla je Mihailu grleći ga.
A onda iznenađenje u muzičkoj učionici na spratu.
Svjetlana je gledala poklone na stolu i koleginice oko stola kao u neko čudo, a potom su krenule i suze.
– To nije posao, to je nešto što radiš srcem – rekla je rastužena učiteljica kada su joj poklone uručili sveštenik Perković i koleginice Brankica Ot, Jelena Agbaba Milosavljević, Olivera Đukanović Tomanoska, Marija Arsić, đakonica Đurđica Bosančić, Cecina naslednica Jelena Srbinovski, popadija Jovana Perković i najmlađa Madlen Mataruga koja je i sama ćirilicu naučila od Svjetlane.
Kad joj je sveštenik kao poklon Crkve predao ikonu i Sveto pismo nastao je pravi plač. Banjalučanki mekog srca suze je obrisala popadija Jovana.
– Veoma ste me iznenadili, dirnuli. Radila sam taj posao rado kao što to i vi činite. Mnogo se toga dogodilo u ovih 26 godina. Bilo je puno dece, ponekada smo imali i više od 160. Bila sam učiteljica, ali i ja sam imala svog učitelja, sveštenika Milana Pejića. Njegov nauk često sam koristila i u nemačkoj školi. Srela sam tu mnogo ljudi, roditelja i mnoge ličinosti koje su dolazile u našu crkvu i školu. Mnogo je dece dolazilo. Danas su neki i sami učitelji – smogla je snage da kaže dirnuta učiteljica.
Njenih 26 godina provedenih u školi najbolje su oslikali i u album poslagali đaci.
Predavala od 1995.
Svjetlana Četojević, posle venčanja sa inženjerom Draganom Bojićem iz Hanovera dobila je i novo prezime – Bojić. Rođena je 14. avgusta 1971. u Banjaluci. U rodnom gradu završila je gimnaziju i razredni smer Pedagoške akademije.
Od 2003. predaje u nemačkoj Osnovnoj školi “Herman Lons” u Langenhagenu, a od 2020. i u Osnovnoj školi “Hofman fon Falersleben” u Hanoveru. U Srpskoj školi pri crkvi od 1995. predavala je srpski i vodila dramsku sekciju. Njene ćerke Jovana i Teodora su studentkinje. Kako njene koleginice kažu Ceca voli da se druži, čita i da putuje.
Puna razumevanja i ljubavi
– Ceca je iskrena i blaga osoba puna razumevanja i ljubavi za sve oko sebe. Dobro je poznajem jer smo niz godina radile zajedno, a družimo se i privatno. Ona je i u privatnom životu požrtvovana i uvek spremna da pomogne. Kao prijateljica je nezamenljiva. Uživala sam svake subote radeći s njom – rekla je za “Vesti” Brankica Ot nastavnica srpskog za početnike koji srpski jezik uopšte ne poznaju.
Hvala i od “Vesti”
Potpisnik ovih redova sa Svjetlanom je sarađivao više od 20 godina. Posle svake priredbe uvek je imala ceo program sa imenima đaka koji su tumačili pojedine likove. Čak i ispravljene ako neko iz nekih razloga nije došao. Pri posetama školi uvek je našla vreme da objasni šta se toga dana radi i dokle su sa programom stigli. Bila je svesna da je školi potrebna i podrška medija, pre svega “Vesti”. Mnogo smo reportaža napravili zajedno. Svjetlana se kao razdragano dete obradovala poklonu u znak zahvalnosti, knjizi sa posvetom pisca, njenog Banjalučanina Milana Dašića.
