Suze raspetog Kosova!

Srbija mora da ide napred, ali ne zaboravljajući da je srpski narod napadnut, oklevetan, ponižen, ali nikad poražen. Čekam pravdu i istinu o tome šta se desilo. Štaviše, siguran sam da će Srbi uspeti da se izbore protiv međunarodnih zloupotreba. Srbi će pobediti zato što se bore za istinu, pravdu i za dostojanstvo. Narod koji stremi ovim vrednostima ne može biti poražen.

Ovako, u razgovoru za „Vesti“ Maria Lina Veka, italijanski novinar i publicista komentariše poslednja tragična događanja na Kosovu i Metohiji koja su odnela četiri života.

Srbija se ponovo našla na meti Zapada. Koji je Vaš komentar?

– Više od 40 puta sam posetila Kosovo i Metohiju i svojim očima se uverila u šokantne činjenice koje nećete čuti na Zapadu da je srpska zajednica saterana u takozvane enklave, a zapravo koncentracione logori, lagere za jedan narod. Zapad bi napokon morao da otvori oči i sagleda istinu.

Šta je istina?

– Istina je da u 21. veku u srcu Evrope jedan narod, Srbi, žive u neljudskim uslovima, bez ikakve slobode. Istina je i da su Srbi na Kosovu i Metohiji bili žrtve monstruoznih zločina uključujući i vađenje organa zbog ilegalne prodaje. O svemu tome postoji obimna dokumentacija, svedočenja ljudi. Ko je za sva ta ubistva ikada odgovarao? Godinama nakon završetka agresije, Kosovo je i dalje neupotrebljivo mesto gde uspeva samo ilegalna trgovina i etnička diskriminacija Srba. Više od 250.000 stanovnika pokrajine, a uglavnom je reč o Srbima, ni 25 godina od kraja sukoba ne mogu da se vrate u svoje domove mada taj prostor kontrolišu NATO, SAD i evropske snage. Svi oni nisu mogli da garantuju bezbednost čak ni za više od 200 srpskih pravoslavnih crkava koje su pred njihovim očima pretvorene u pepeo. Pokazalo se da su oni zapravo karikatura pravde. Najporaznije je što su najviše pogođeni obični ljudi koji ne žele da napuste svoja vekovna ognjišta bez obzira na sve. Oni i dalje krvare. Ali, takođe je istina da su na prostoru Kosova i Metohije ugroženi svi narodi, a najviše Albanci jer je čitava ta teritorija kontaminirana osiromašenim uranijumom. Posledice su nesagledive po civilno stanovništvo, ali svi zatvaraju oči nad tom činjenicom.

To je tema vaše poslednje knjige: „Osiromašeni uranijum: Zemlja je sva tužna“. Zašto ste odabrali ovu temu?

– Zato što za mejnstrim medije na Zapadu to je priča o ratu koji ne postoji, bez obzira što je toliko ljudi preminulo ili se razbolelo, a ogromna teritorija planete je kontaminirana. To je priča o podmuklom zločinu koji ne prestaje već se vremenom samo pogoršava. To je priča sačinjena od miliona mikro priča o nepravdi i sramoti koju, ne samo da malo ko želi da ispriča, već malo ko želi da je čuje. Municija sa osiromašenim uranijumom korišćena je tokom Prvog Zalivskog rata, u drugom Zalivskom ratu, u misiji Ibis u Somaliji, u Bosni i Hercegovini i u agresiji na Srbiju. Najveći apsurd je da je agresija na Srbiju sprovedena kako bi se „zaštitio“ narod na Kosovu, a upravo ta teritorija je najviše pretrpela štete od municije sa osiromašenim uranijumom.

Ova municija se navodno već koristi u Ukrajini. Šta je to što narod ove zemlje treba da zna?

– Do aprilu ove godine to je bila tema koju su evropski mediji gotovo ignorisali. Onda se iznenada na naslovnim stranicama pojavila vest od koje su svi bili šokirani da Ujedinjeno Kraljevstvo šalje Ukrajini granate za topove kalibra 120 mm koje sadrže osiromašeni uranijum. Onda je opet usledila „tišina“ zato što londonska vlada municiju sa osiromašenim uranijumom smatra „standardnim materijalom“ koji britanska vojska koristi decenijama, kao i druge zemlje Atlantskog saveza. Na ovaj način, rat u Ukrajini će se nastaviti unedogled povećavajući uništavanje ne samo ljudi, već i zemljišta.

Italijanski vojnici su prvi u svetu otvorili to pitanje pravnim putem. Otvorili su pandorinu kutiju nazvanu „Balkanski sindrom“?

– Tako je. „Balkanski sindrom“ je izraz koji uključuje dugi niz bolesti – uglavnom Hodžkinove limfome i druge oblike raka – od kojih su pogođeni italijanski vojnici koji su se vraćali iz međunarodnih misija u Bosni i na Kosovu. Prvi slučajevi prijavljeni u Italiji datiraju iz 1999. godine, kada je sardinski vojnik iz Kaljarija Salvatore Vaka preminuo od leukemije po povratku iz vojne misije u BiH. Od tada je bilo oko 500 žrtava i preko 7.000 bolesnih vojnika. Ali, uzročno-posledična veza između izloženosti osiromašenom uranijumu i ovih bolesti još nije prepoznata. U stvarnosti to nije samo Balkan, već i Somalija i aktivni poligon na teritoriji Sardinije. Kako bi identifikovao bilo kakve odgovornosti italijanskih vojnih lidera i NATO-a, italijanski Parlament je osnovao četiri istražne komisije kako bi rasvetlio ovo pitanje, a rad poslednje komisije kojom je predsedavao senator Skanu završen je 2018. godine.

Šta je zaključak tih komisija?

– Među različitim i brojnim hipotezama koje objašnjavaju Balkanski sindrom i sindrom Zalivskog rata postoje studije koje ukazuju na neorgansku nanoprašinu koja čak ne mora da sadrži uranijum, bez obzira na njihovu toksičnost, kao moguće uzroke patologija. Veće ministara je 1. marta 2010. godine dalo saglasnost na obeštećenje vojnika zaposlenih u mirovnim misijama, na poligonima i skladištima, odnosno svih onih koji su se razboleli tokom služenja vojske. Među slučajevima smrti italijanskih vojnika, koje su istražitelji među prvima ispitali na moguće veze sa trovanjem osiromašenim uranijumom je slučaj Paola Mučelija, mornara koji je preminuo u Kaljariju 28. marta 2011. sa dijagnozom fulminantne leukemije. Drugi slučaj je imao veliki odjek jer se odnosio na arheologa koji se bavio humanitarnim i mirovnim aktivnostima je slučaj arheologa Fabija Maniskalca, koji je radio na Balkanu kao oficir između 1995. i 1998. godine i razboleo se od retkog i abnormalnog karcinoma pankreasa. General Roberto Vanaci, komandant operacije Prima Parthica u Iraku, 2019. godine podneo je dve žalbe, Vojnom tužilaštvu i redovnom tužilaštvu u Rimu, osuđujući ozbiljne i ponovljene propuste u zaštiti zdravlja italijanskog kontingenta.

Osiromašeni uranijum je takođe korišćen tokom agresije na SRJ. Sa kojim činjenicama raspolažete?

– Bombardovanje Srbije je bila divljačka agresija u kojoj je nažalost učestvovala i moja zemlja. Još ne postoje precizni podaci o žrtvama osiromašenog uranijuma, ali ni o posledicama izazivanja biološke katastrofe bombardovanjem hemijskih postrojenja. Ne smem ni da pomislim koliko je ljudi kontaminirano uništenjem rezervoara vinil hlorid monomera u petrohemijskoj fabrici u Pančevu. Tamo je već značajno povećan broj tumora kod civila. Ali to je samo jedan iz mora primera. Ponovljena, intenzivna i destruktivna bombardovanja 1999. godine izazvala su uništavanje fabrika i rudnika i raspršivanje višestrukih toksičnih materija u vazduh i vodu po celoj Srbiji. Zvanično, na teritoriji uže Srbije je devet kontaminiranih tačaka, ali je taj broj daleko veći. U Dunav koji se ukršta sa rekom Savom u Beogradu, ispuštene su ogromne količine toksičnih materija: 1.400 tona etilen dihlorida, 1.000 tona natrijum hidroksida i neutvrđena količina žive, kao i 200 tona amonija. Samo na Kosovu i Metohiji je do sada utvrđeno postojanje 101 kontaminiranog mesta. Najveći problem je što će posledice bombardovanja osiromašenim uranijumom da se povećavaju što više vremena bude prolazilo. U periodu od 2001. do 2011. broj obolelih od raka povećan je za 20 procenata, a stopa mortaliteta od karcinoma, uglavnom leukemije i limfnih žlezda, koji u mirnodopsko vreme nije prelazila pet procenata od ukupnog broja malignih tumora, sada je povećana za četvrtinu. Leukemija i bolesti limfnih žlezda povećane su za 110 odsto, a njihov mortalitet za 118 procenata. Prosečan godišnji rast ovih bolesti je oko 11 procenata, a stopa mortaliteta je porasla na 12 posto. Ekspanzija leukemije i tumora limfnih žlezda počela je 2006, a broj malignih bolesti neumitno raste.

Tužbe protiv NATO

Neke srpske žrtve su tužile NATO. Kolika je šansa da će dobiti te procese?

– Do sada NATO nikada nije suđen za divljačke agresije u kojima je, ponavljam, Italija aktivno učestvovala slanjem svojih lovaca-bombardera. Ratovi koje je NATO pokrenuo projektilima sa osiromašenim uranijumom takođe su hemijski i bakteriološki rat koji izazivaju veoma visok porast tumorskih patologija kod civilnog stanovništva. Međutim, ispravno je pokušati i pravne akcije i mobilizaciju naroda oko ovih pravnih radnji.

Bombardovanje Srpske

Da li su vam poznate posledice bombardovanja Republike Srpske 1995. godine?

– Da, znam i situaciju nakon bombardovanja osiromašenim uranijumom u Bosni i Hercegovini, a posebno u Republici Srpskoj. Ukupno je upotrebljeno 6.780 projektila sa osiromašenim uranijumom. Bombardovanje je bilo koncentrisano na teritoriji Han Pijeska, sa 2.400 projektila, odnosno više od sedam kvintala osiromašenog uranijuma, zatim Hadžiće sa 3.400 projektila što odgovara približno jednoj toni osiromašenog uranijuma. U ovim oblastima radijacija je dostigla nivoe 2.000 puta veće od normalnog. Pravi zločin protiv čovečnosti.

Apsurd

Najveći apsurd je što municija sa osiromašenim uranijumom zapravo nije zvanično zabranjena?

– Tačno. Podsetiću da je 2001. godine Karla Del Ponte, tadašnji glavni tužilac Haškog tribunala, izjavila da se NATO upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom može smatrati ratnim zločinom. Ova izjava je imala efekat bombe, a onda je iskorišćena studija koju je naručila njena predhodnica, Luiz Arbur, u kome je pruženo objašnjenje da ne postoje međunarodni ugovori o zabrani ove municije, niti je to međunarodnim pravom izričito zabranjeno. I to jeste najveći apsurd. Vojna upotreba osiromašenog uranijuma, uprkos tome što ima katastrofalne posledice po civilno stanovništvo i ekosistem, spada, barem do sada, u upotrebu konvencionalnog naoružanja. Ali, čemu onda ćutanje i laži o njegovoj upotrebi, uskraćivanje podataka koliko je ljudi ubijeno ili se razbolelo, misterije o kontaminiranosti zemljišta? Ova priča traje decenijama, ali se vešto gura pod tepih iz jedinog interesa, a to je profit u vojnoj industriji. Zapravo, osiromašeni uranijum je savršeno „prljavo oružje“ koje se danas koristi za ojačavanje oklopa, povećanje proboja projektila. Nikoga ne zanima što se njegovom upotrebom rasrpšuju milioni mikročestica smrtonosne prašine. Otuda ćete čuti i mišljenja mnogih naučnika koji objašnjavaju da nije reč o atomoskoj bombi, niti ova vrsta municije ima radioaktivnost obogaćenog uranijuma. Ono što svi prećutkuju je da njegove mikročestice ostaju u životnoj sredini stotinama godina trujući sve one koji ih udišu ili na drugi način dospe u organizam. Postoje ozbiljne naučne sumnje da upravo osiromašeni uranijum modifikuje DNK izazivajući limfome, leukemiju i malformacije fetusa… Studija koju je sprovela Diane Stearns, biohemičar sa Univerziteta Severna Arizona, pokazala je da su životinjske ćelije izložene soli uranijuma rastvorljive u vodi (uranil acetat, UO2(CH3COO)2) podložne genetskim mutacijama koje izazivaju tumore i druge patologije, nezavisno od njegovih radioaktivnih svojstava. Izloženost i hemijskim jedinjenjima osiromašenog uranijuma i prirodnog uranijuma može, generalno, nezavisno od njegovih radioaktivnih svojstava: izazvati oštećenje bubrega, pankreasa, želuca ili creva, pokazati citotoksične i kancerogene efekte kod životinja i ljudi u kontaktu sa prašinom osiromašenog uranijuma.

Protivtenkovska municija

Maria Lina Veka navodi da se osiromašeni uranijum koristio i koristi u protivtenkovskoj municiji i u oklopu nekih sistema naoružanja.

– Tipična municija sa osiromašenim uranijumom sastoji se od omotača (sabot) koji se gubi u letu zbog aerodinamičkog efekta i prodornog projektila, nazvanog „penetrator“, koji je deo koji zapravo prodire u oklop, zbog jedinog efekta visoka gustina u kombinaciji sa velikom kinetičkom energijom zbog velike brzine. Proces penetracije usitnjava većinu uranijuma koji eksplodira u užarene fragmente (do 3.000 stepeni Celzijusa) dok udara u vazduh na drugoj strani perforiranog oklopa, povećavajući njegovo destruktivno i visoko toksično dejstvo. Municija ovog tipa se u vojnoj terminologiji naziva API, Armor Piercing Incendiari – kaže italijanska novinarka i istraživač i objašnjava na koji način dolazi do kontaminacije ljudi i zemljišta.

– Kada se tenk sa uranijumskim oklopom zapali, deo osiromašenog uranijuma sagoreva i raspada se u sitne čestice. Penetratori sa osiromašenim uranijumom koji promaše svoju metu mogu ostati na zemlji, biti zakopani ili ostati potopljeni u vodu, oksidirajući, raspadajući se i prirodno propadajući tokom vremena. Veoma je opasan ako se direktno udiše, proguta ili stavi u kontakt sa ranom, što je klasična okolnost koja nastaje kada se meci raspadaju pri udaru u metu i čestice se raspršuju u vazduh, talože i zagađuju vodu. Glavna opasnost od kontaminacije je stoga udisanje i dospevanje do dubljih mesta bronho-plućnog sistema, praćeno kontaktom i difuzijom u krvnim kapilarima i apsorpcijom kroz ciklus hrane ili kroz vodu. Konačno, posebna opasnost verovatno proizilazi iz inkorporacije čestica osiromašenog uranijuma kroz rane (ili trajnih gelera na mestu nakon što je rana nastala), što ih dovodi u direktan kontakt sa vitalnim tkivima.

Veto u SB UN

Maria Lina Veka kaže da stalne članice Saveta bezbednosti UN, Francuska i Velika britanja nisu prihvatile nikakva ograničenja upotrebe osiromašenog oružja u vojne svrhe.

– Na ovaj način se lukavo izbegava poređenje korišćenje osiromašenog uranijuma sa korišćenjem nuklearnog oruđja, bojnih gasova, belog fosfora, hemijskog i radiološkog oružja, kasetnih bombi, protiv-pešadijskih mina i drugog, takozvanog nekonvencionalnog oružja. Međunarodni sud pravde je 1996. godine utvrdio da municija sa osiromašenim uranijumom nije uporediva sa nuklearnim oružjem jer „njena glavna svrha nije da guši ili truje“, već „samo“ da ubija i uništava. „Jadno oružje“, rekli bismo, sa gorkom ironijom. Municiju sa osiromašenim uranijumom koristila je – i još uvek koristi i italijanska vojska – navodi Veka.

Svedočenje žrtava

Ljubaznošću Marie Line Veke prenosimo deo iz njene poslednje knjige, potresno svedočenje jednog od italijanskih žrtava, Vićenca Ričija koji je i predsednik Nacionalnog udruženja žrtava uranijuma (A.N.V.U.I.), čiji je Veka počasni član.

Zbog ustanovljene bolesti – tumora, bio je prinuđen na transplantaciju jetre. Ovo je njegova priča:

„Rođen sam u Napulju 14. aprila 1971. godine, a u ratno vazduhoplovstvo primljen 21. oktobra 1988. godine. Bio sam na odsustvu zbog potpune nesposobnosti 15. aprila 2011. godine u činu zastavnika prvog razreda. Bio sam operater projektila u Kordovadu, u sistemu Nike Herkules, sistemu naoružanja koje su američke oružane snage povukle iz upotrebe 1959. U prvih pet godina bio sam zadužen za područje lansiranja, rukovanje eksplozivima, rastvaračima, hidrauličnim mastima i uljima i sredstava za samozaštitu bilo je vrlo malo: koristio sam obične platnene radne rukavice, koje su se natopile supstancama, a supstance su sve vreme ostajale u kontaktu sa kožom. Tada sam bio operater u Kontrolnoj zoni i pet godina u Radaru. Vagoni u kojima sam vršio službu nalazili su se u podnožju antena koje su emitovale zračenje veoma visoke frekvencije. Nisam imao nikakvu zaštitu, svakodnevno sam bio izložen antenama, bio sam izložen dugo i direktno radio frekvenciji koja je dostizala 15.000MHz. Ni tada nisam imao zaštitnu opremu. Tokom deset godina koliko sam služio kao operater na Nike sistemu, komandovao sam u misijama najmanje jednom godišnje na poligonu za međusobne snage Salto di Kuirra u blizini Kapo San Lorenca (Kalifornija) za kampanje za obuku u streljaštvu. U poligonu Salto di Kuira boravio sam u periodu od najmanje nedelju dana do najviše mesec dana, i tako redom, jednom ili dva puta godišnje, deset godina. 2000. godine, pošto sam pobedio na internom takmičenju za promenu kategorije, prebačen sam 6. septembra 2000. u 15. Ving Combat S.A.R. iz Pratica di Mare, blizu Rima, kao elektromehaničar na brodu, do datuma njegovog otpuštanja. Ovde sam izvršio rutinsko i planirano održavanje helikoptera HH3F. I dalje smo morali da rukujemo drugim rastvaračima, mastima, hidrauličnim uljima. Kao zaštitu imao sam rukavice od lateksa, one ‘jednokratne’ koje kupujete u supermarketu i koje se lako lome: koža je često bila u kontaktu sa supstancama koje sam ranije opisao. Onda moram da se setim misija koje sam obavljao u inostranstvu: dva puta sam bio u misiji, prvi put 2004. četiri meseca i 2007. pet meseci u Talilu, Irak. Italijanska baza se nalazila unutar gigantske iračke vazdušne baze, koju su kasnije zauzeli Amerikanci, nakon što je sravnjena sa zemljom tokom prvog Zalivskog rata američkim bombardovanjem. Tamo sam ostao skoro godinu dana, a dok sam bio u Talilu, italijanski i američki timovi za čišćenje ispalili su granate i neeksplodirana ubojna sredstva, nekoliko puta dnevno, na veoma maloj udaljenosti od nas, iz šatora ili sa radnih mesta. U bazi smo bili u starim armirano-betonskim hangarima, koji su pokazivali ogromne rupe nakon bombardovanja. Radio sam bez zaštite, i pitao sam se zašto Amerikanci, koji su u svakom slučaju bili opremljeni svom mogućom zaštitnom opremom, nikada nisu prišli nijednoj zgradi koja je pokazivala tragove bombardovanja, a isto se desilo u Somaliji, tokom misije Ibis. Pre nego što sam poslat u Irak i 2004. i 2007. godine, prošao sam lekarske preglede da bih utvrdio da li sam sposoban za slanje u inostranu misiju i u oba slučaja nije pronađena nikakva patologija. A po povratku iz misije nikada nisam bio podvrgnut nikakvom lekarskom pregledu da bi se proverilo moje zdravstveno stanje nakon boravka u Iraku, iako je to bilo očekivano i zahtevao sam. Krajem 2007. i početkom 2008. godine počeo sam da osećam uznemirujuće simptome (hronična dijareja, talasi vrućine sa crvenilom kože). U ovom trenutku ni vojni lekari koji su trebali da vrše periodične posete ni moj porodični lekar nisu mogli da protumače moje simptome, šta mi se dešava sa zdravljem. U maju 2010, tokom misije u Decimamanu, desila se epizoda koja me je naterala da razmislim koliko je situacija zabrinjavajuća. Pogodila me jaka bolest i nesnosni bol u desnoj strani, toliko da sam se sagnuo do zemlje. Možda je napad bubrega, rekao sam sebi, pa nisam ni otišao u bolnicu. Nekoliko dana kasnije bio sam na lekarskom pregledu u Institutu za pravnu medicinu da bih bio spreman za letenje. Tada sam prijavio lekaru šta mi se dogodilo u Decimomanu. Doktor je naredio kontrolni ultrazvuk, koji očigledno nije bio umirujući. U stvari, posle ultrazvuka me je odmah pozvao direktor instituta: dao mi je dva meseca rekonvalescencije bez ikakvih objašnjenja, samo me pozvao i rekao da ne zanemarujem situaciju. Zatim sam otišao kod porodičnog lekara koji mi je, čitajući ultrazvuk, rekao da odmah idem u bolnicu jer su ultrazvučni pregledi ukazali na brojne čvorove na jetri. Otišao sam u vojnu bolnicu Celio gde mi je posle 32 dana hospitalizacije i raznih kliničkih pretraga, uključujući dve biopsije jetre, dijagnostikovan neuroendokrini karcinom sa metastazama na jetri. Nije bilo moguće tačno odrediti gde se nalazi primarni tumor. Medicinski pukovnik mi je saopštio dijagnozu 24. juna 2010. godine, dajući mi još mesec dana oporavka i indikaciju da počnem sa hemoterapijom. Uspeo sam da zakažem nekoliko dana kasnije u bolnici Sant’ Orsola u Bolonji sa profesorom Pinom, direktorom odeljenja hirurgije, koji je identifikovao alfa tačku tumora u poslednjoj ilealnoj petlji i naredio moj prijem da nastavim sa operacijom izvoz. 27. jula 2010. skinuto mi je 6 cm. creva plus mezenterični implant i metastaza iz jetre, koja je ipak ostala i još uvek je zahvaćena raznim drugim lezijama. O transplantaciji se razmišljalo, ali u to vreme nije bila preporučljiva zbog nekih limfnih čvorova zahvaćenih bolešću. Čim sam se vratio kući, odmah sam svojoj komandi podneo zahtev za zavisnost u vezi sa uslugama, započeo terapiju zasnovanu na somatostatinu, injekcije od 30 mg sa sporim oslobađanjem svakih 21 dan i to ću morati da radim do kraja života. Profesor Pina me je zatim poslao u I.E.O. Milana od strane prof. Paganelija, direktora odeljenja za nuklearnu medicinu, koji je predložio radiometaboličku terapiju kako bi pokušao da zadrži bolest pod kontrolom. U međuvremenu, nakon kontrolne posete, doktor Baio – koji se bavio mojim slučajem na odeljenju – potvrdio je da mogu da obavljam posao u ordinaciji: onda sam otišao u svoju komandu i zatražio vanrednu posetu bolničkoj lekarskoj komisiji Cečignola da bi mogao da se vratim u službu, možda degradiran, ali da sam idalje u aktivnoj službi. Takođe sam podneo zahtev za produženje dvogodišnjeg odsustva do priznanja zavisnosti od službe, kako bih se zaštitio. A kada su me pozvali 15. aprila 2011. godine, moja molba je ignorisana i, umesto da budem vraćen u službu, otpušten sam zbog potpune nesposobnosti, bez mogućnosti ponovnog zaposlenja na civilnim poslovima u administraciji. Odmah sam se prijavio svojoj komandi za priznavanje zakona 335, čekajući da se definiše zavisnost vezana za službu, ali kada su me pozvali, istoj komisiji koja me je razrešila, isti lekar je odbio zahtev sa obrazloženjem da je moja dijagnoza bila dovoljno ozbiljna da me izbaci iz vojske i da me više nikada ne natera da radim, ali ne i dovoljno ozbiljna da bih se kvalifikovao za gore pomenuti zakon. Dana 5. jula 2011. ponovo sam pozvan da posetim uobičajenu lekarsku komisiju da se moja patologija upiše u tabelu. Tada mi isti lekar nije čak ni dodelio prvu kategoriju, već samo drugu. U međuvremenu, nakon što su penzioni postupci završeni, stavljen sam na odsustvo sa penzijom od oko 1.000 evra. To je bio rezultat mog 23- godišnjeg doprinosa službi u kojoj sam imao platu oko 2.000 evra. Uz to je navedeno da nemam mogućnost obavljanja drugih poslova, ali sa ogromnim troškovima za tretmane i odlaske u Milano. Nikoga nije zanimalo da sam i ovako bolestan morao da nastavim svoj život, da imam porodicu, da treba plaćati račune i sve ostalo. Komisija je 30. maja 2012. priznala da sam stopostotni invalid nesposoban za obavljanje bilo kakvog posla, ali da i pored te činjenice ne mogu da ostvarim pravo na razne dodatke samo zato što mi je bruti prihod od penzije za nekoliko evra veći od one koju zakon propisuje. Pre nekoliko nedelja, komisija je odbila moju molbu za uslugu iz sledećeg razloga: ‘U istoriji usluga zainteresovane strane, ne postoje faktori koji bi potencijalno mogli da dovedu do neoplastične geneze’… Napuštanje, ćutanje, poniženje, to je ono što institucije nude ‘našoj deci’ ako im padne na pamet nesrećna pomisao da se razbole zbog zločinačkog i konstantnog nedostatka mera predostrožnosti i pažnje tokom vojne službe. Falco Accame, predsednik Anavafaf, udruženja koje snažno brani vojne žrtve i njihove porodice, uputio je apel senatorskoj istražnoj komisiji da nadoknadi štetu vojnicima poslatim da rade bez zaštite. Mnogi vojnici su se nakon operacije bez zaštite ozbiljno razboleli i nisu dobili ni najmanju naknadu. A to se očigledno odnosi i na porodice preminulih. ‘Ogromna nepravda’, ovo je Accame ponavljao godinama, ‘koja se više ne može tolerisati’. Važno je istaći da se naknada za neuvođenje zaštitnih mera plaća bez obzira na ‘uzrok’. To je, na primer, dokazano u presudi koja se odnosi na padobranca Đovana Batiste Maricu, kome je, tada živom, Građanski sud u Firenci 17. decembra 2008. odredio odštetu od 545.000 evra. Marica je operisan u Somaliji gde su bile prisutne nanočestice teških metala i osiromašenog uranijuma. U Somaliji su američke jedinice u stvari koristile tenkove Abrams sa naoružanjem sa osiromašenim uranijumom. Praktično svi italijanski vojnici koji su delovali u inostranstvu i na poligonima u Italiji našli su se u istim uslovima kao i Marica, odnosno bez adekvatne zaštite. Neophodna zaštita se sastoji od dvostrukog kompleta kombinezona (posebno debelih i koji se mogu zameniti), maski sa filterima pogodnim da spreče nanočestice, rukavica za jednokratnu upotrebu, naočala za jednokratnu upotrebu, patika za jednokratnu upotrebu: svakako ne uobičajenih rukavica za jednokratnu upotrebu koje su date Vinčencu Ričiju. Jedinice Sjedinjenih Država usvojile su mere predostrožnosti u Somaliji (Ibis Mission and Restore Hope 1992-94) i koristile puna odela čak i sa 40 stepeni u senci“.