Posle toliko kontakata sa Brazilcima i hiljadama stranaca ovih dana, čuti srpski jezik i pozdraviti se sa našim ljudima bila je retka privilegija. Obradovali smo se, tako, susretu sa Nebojšom i Nemanjom Stojanovićem kao najrođenijima. A pošto su otkrili priču zbog koje su i došli u Rio de Žaneiro, probudila se želja da zaista budemo rod rođeni. Jer, Srbija vapi za ovakvim pričama. I, kako su nam otkrili, javnost je već čula njihovu ispovest sa polazne tačke. Mi smo ih dočekali na porodičnom "Mont Everestu" – na brazilskoj Marakani.
– Pre tačno 16 godina živeli smo u Gornjem Milanovcu. Voleo sam više fudbal nego školu. I moji roditelji su znali za tu ljubav. A posebno za to koliko volim Piksija Stojkovića. Pošto se bližio njegov oproštaj od reprezentacije, ponudili su mi da popravim ocene u školi, a da me nagrade odlaskom na Svetsko prvenstvo u Francusku. Kad sam čuo ponudu, pomislio sam da je to nemoguće, međutim, uspeli su da me ubede. Potpuno sam se posvetio školi i ocenama. Bukvalno od sutradan počeo sam da učim i popravljam ocene. Svi u školi znali su da imam poseban motiv i cilj. Pomagao je ko je mogao, na sve načine. Tri meseca kasnije sve ocene bile su popravljene. Kad se to dogodilo, tata mi je pokazao dve karte za mečeve reprezentacije, tada Jugoslavije, na Mondijalu u Francuskoj – u dahu je ispričao Nemanja.
Slike iz Francuske ostale su u Nemanjinom sećanju netaknute i posle 16 godina.
– Sećam se doslovce svega. Dolaska u Francusku, ulaska na stadion. Igrali smo protiv Nemačke. I baš Piksi daje gol, dolazi do dela stadiona gde sam i ja. Radovao se golu tako što je pokazivao na sat. Koliko sam ga voleo i bio opčinjen njime, mislio sam da gleda u mene. Nestvarno iskustvo za klinca koji ga obožava.
Beše 21. jun 1998, u Lansu, kad smo igrali 2:2 protiv Nemaca, a porodica Stojanović doživela dan za pamćenje
– Čim smo izašli sa stadiona, tata mi je rekao: "Vidiš, sine, kako si ispunio cilj koji si postavio sebi". Da zapamtiš ovo i da ti mene odvedeš na Mondijal, kad budeš imao, recimo, 30 godina. I izračunali smo da će to biti SP 2014, mada ja imam sada 29 godina – dodaje Nemanja. – U međuvremenu, preselili smo se u Beograd. Mene je ludilo za fudbalom prošlo. Prebacio sam se na školu i tu gradio karijeru. A taj dogovor iz Lansa uvek sam držao u glavi.
Nova prekretnica, odmor u Srbiji, leta 2013. godine.
– Živim i radim trenutno u Emiratima, u hotelijerstvu sam. Prošlog leta, kad sam bio na odmoru, tata je čitao novine i naglas, gledajući u sliku Kopakabane, rekao: "Čoveče, kako izgleda ovaj Rio de Žaneiro". Čim sam se vratio u Abu Dabi, krenuo sam u akciju i uskoro je sve bilo sređeno za ovaj naš dolazak u Brazil i Rio. Samo sam tati preko interneta poslao fotografije ulaznica za utakmicu i skenirane avionske karte. Priznao mi je da je zaplakao. Imao je apsolutno isti osećaj kao i ja pre 16 godina. I sada smo tu, u Riju, na Marakani – uz osmeh je Nemanja završio ispovest.
Tata Nebojša je svesno pustio Nemanju da ispriča priču. Na kraju je samo dao kraći utisak o svemu, iz roditeljskog ugla.
– Verujte mi, uopšte nije bilo lako organizovati sve to 1998. godine. Obezbediti karte za utakmicu, vize, sve što je bilo potrebno. Ali, valjda kad se nešto toliko želi, bog namesti puteve, otvaraju se neka vrata. Tako je bilo i sa nama. Bio sam ponosan otac koji vodi sina na Mondijal. A srećan pre svega što je shvatio da u životu može sve da uradi uz veliki trud – naglasio je Nebojša i dodao: – Danas je on uspešan mlad čovek, ja ponosan otac koga je on posle 16 godina doveo u ovaj grad magije, da doživim ono o čemu maštaju muškarci širom sveta, da kroče na Marakanu u Brazilu – reče Nebojša dok je pogledom obilazio čuveni stadion.
Jel" bilo i vaših suza?
– Iskreno, jeste. Iste, kao njegove kad sam mu, 1998. u Beogradu, u restoranu Verige na Adi Ciganliji pokazao karte za Francusku – reče Nebojša, ponovo suznih očiju i raširi ruke toliko da bi i Marakanu mogao da zagrli: – Svakom roditelju poželeo bih sina kao što je moj Nemanja.
