Dokumentarni film “Čekajući Handkea”, zahvaljujući članovima Srpske pravoslavne omladine iz Inzbruka (SPOJI), prikazan je istog dana u više gradova Austrije, a najviše publike bilo je u Inzbruku.
Osim u glavnom gradu pokrajine Tirol, film je prikazan u Beču, Sankt Peltenu i Lincu, ali je u tim gradovima odziv bio ispod očekivanja. Prethodno je film na svetskoj premijeri u novembru 2021. videla publika u Sankt Peterburgu, a gledaoci u Beogradu 5. marta. Odmah posle toga predsedništvo SPOJI u Srbiji je organizovalo humanitarnu premijeru 7. marta u Petrovcu na Mlavi gde je specijalni gost bio reditelj Goran Radovanović, koji je režirao i “Enklavu”.
Publika u Inzburku obradovala se dolasku članova familije Petrović, Srđana i njegovog sina Luke, koji su učestvovali u ostvarenju koje opisuje njihovu nameru da na svojoj kući postave ploču sa imenom Petera Handkea, u znak zahvalnosti za podršku koju austrijski nobelovac pruža Srbima, naročito onima u Velikoj Hoči. Svi su sa velikom pažnjom gledali film koji na jedinstven umetnički i verodostojan način svedoči o tragičnom životu srpskog i nealbanskog naroda na Kosovu i Metohiji. Posle filma usledila je diskusija sa publikom koja je ostala šokirana i u neverici da u 21. veku u Evropi, na samo nekoliko stotina kilometara od Austrije postoji narod koji nema elementarna ljudska prava, a da se o tome ništa ne čuje u medijima na Zapadu.
Prisutne je ispred SPOJI, pozdravio mr Vladimir Vlajić, koji je zahvalio Petrovićima što su došli na premijeru, ali i svima koji su pomogli ovaj važan projekat. Publika nije krila oduševljenje, ali ni emocije. Bilo je suza tokom filma, ali i posle, kada su postavljali pitanja Petrovićima. Gledaoci su bezbroj puta aplauzima nagradili ove hrabre ljude. Srđan Petrović je objasnio da namera o postavljanju ploče sa imenom Petera Handkea na njihovoj kući postoji odavno, ali je ipak odložena na neko vreme. Zanimljivo je da je nobelovac osam puta posetio Veliku Hoču i Petroviće.
– Svojevremeno smo sve bili pripremili da postavimo ploču, ali je Handke baš tada bio proglešan za nepoželjnu osobu na Kosovu i Metohiji od strane tadašnjeg nazovi ministra spoljnih poslova Pecolija. Prijatelji su savetovali da odustanemo od namere jer bi nam sigurnost bila ugrožena. U svakom slučaju ne odustajemo i verujemo da ćemo uskoro postaviti ploču na našoj kući – bio je jasan Srđan.
On je govorio i o životu u Velikoj Hoči.
– U toku bombardovanja 1999. i 2004. godine, kada se dogodio martovski pogrom, mnogi su nažalost napustili ognjišta. Najviše boli odnos međunarodne zajednica koja je 2004. bila prisutna a ništa nije učinila da nas zaštiti. Posle pogroma ostali su strah i napetost, u enklavi Velika Hoča, mogli smo da se krećemo samo u prečniku od 500 metara. To je bila zamišljena linija oko enklave koju nismo smeli da napustimo, a sve što je bilo izvan toga Albanci su opljačkali. U međuvrmenu se malo situacija poboljšala, pa sada možemo da se krećemo u radijusu od dva kilometra i obrađujemo nešto zemlje i vinograda što je ostalo. I dalje smo izloženi svakodnevnom pritisku, pljačkaju i obijaju crkve, kuće i štale. Ima i fizičkih napada, tako da nikad ne možete biti sto odsto sigurni. Bez obzira na to, verujemo da ćemo moći normalno da živimo sa komšijama Albancima u miru i slobodi. Čekajući Handkea, čekamo slobodu – rekao je Srđan.
U sali su osim naših ljudi, bili i Austrijanci, pa su tako uz protu Aleksandra Stolića, počasni gosti bili: profesor Horst Šrajber, istoričar i ekspert za kulturu sećanja, Irene Hajs, predsedavajuća Odbora za kulturu grada Inzbruka, Sigfrid Keršbaumer, bivši zamenik gradonačelnika i sadašnji član Skupštine opštine Gris na Breneru.
Ostajem na rodnoj grudi
Posebno je bio emotivan trenutak kada je Luka govorio.
– Završio sam Osnovnu školu u Velikoj Hoči, ali zbog toga što u rodnom mestu nema srednje stručne škole nastavio sam školovanje u Kosovskoj Mitrovici. Tamo sam od septembra prošle godine, lepo je, stekao sam mnogo drugarica i drugara. Život u Mitrovici je mnogo lakši i slobodniji nego u mom selu u enklavi. Želja mi je da posle završene Medicinske škole nastavim obrazovanje u Zemunu i upišem tehnologiju vina i tako nastavim porodičnu tradiciju dugu već šest generacija. Nadam se da će uslovi za život u Velikoj Hoči biti bolji jer namera mi je da se vratim i živim tamo gde su moji preci. Nadam se da će se i moji drugari posle školovanja vratiti u Veliku Hoču i imati posao. Koliko god bilo teško trudiću se da ostanem na rodnoj grudi boreći se sa svim problemima i poteškoćima – poručio je dečak, koji je nedavno napunio 15 godina.
Posetili Dianinu kuću
Srđan i Luka odgovarali su na brojna pitanja, razgovor je nastavljen i po izlasku iz bioskopske sale gde su mnogi ostali kako bi se lično upoznali sa Petrovićima, jer je retka prilika imati goste sa Kosova iz Metohije u Inzbruku. Petrovići su, inače, oduševljeni dočekom. Članovi SPOJI i naše zajednice bili su pravi srpski domaćini i pokazali Srđanu i Luki sve lepote glavnog grada Tirola. Obišli su brojne znamenitosti između ostalog našu crkvu i rodnu kuću Diane Budisavljević, na kojoj je na inicijativu SPOJI postavljena ploča o heroini koja je spasavala srpsku decu iz Jasenovca.
Pomoć za novi film
Ispred bioskopske sale bio je postavljen humanitarni štand SPOJI na kojem su skupljane donacije za ugrožene višečlane porodice na Balkanu i za podršku snimanju igranog filma “Bauk” o NATO bombardovanju Srbije i Crne Gore. Reditelj filma je takođe Goran Radovanović, a snimanje je počelo nedavno 24. marta, baš kada se navršilo 23 godine od zločinačkog napada zapadnih sila. Sakupljeno je 535 evra, a ostalo je još da se dobiju informacije koliko je sredstava prikupljeno od ulaznica sa projekcija u bioskopima.
