Petar Nakić, poznatiji kao Pera Nakinče, rodio se 1904. godine u Vranju. Prvi svetski rat je proveo sa majkom, a kada mu se otac vratio iz rata, pošao je na obućarski, ili, kako se u to vreme češće govorilo, šusterski zanat. Prvo šegrt, sa 14 godina, pa kalfa. Kalfeno pismo stekao je polažući ispit 16. septembra 1926. godine pred komisijom u kojoj su sedeli poznati srpski majstori ovog zanata Janko Bošković, Dragutin Trajković, Jefta Nikolić, Bogosav Krstić i Bora Stojković. Sa kalfenim pismom stekao je pravo da otvori samostalnu obućarsku radnju. To je i učinio. Šustersku radnju otvorio je sa 18 godina. Bio je dobar majstor i posao se širio. Radio je, pod kiriju, na više mesta u varoši.
|
Kalup za dubok džep
|
Vredan i umešan, ubrzo se pročuo po izradi sandala i cipela. Stekao je stalne mušterije, među kojima su bili dr Dragoljub Mihajlović, profesori Toma Srbinac i Puljević, advokat Ilić, pukovnik Mita Mihajlović i mnogi drugi. Pre Drugog rata imao je Pera Nakinče već osam radnika. Pročuo se po pravljenju salonskih cipela, koje su bile porudžbina za specijalne mušterije.
Pera Nakinče bio je i u komisiji za polaganje šusterskih radnika, zajedno sa Tomom Sobincem i Ackom Antanasijevićem.
U radnji je uvek imao gotove cipele i sandale, raznih modela. Uoči većih praznika, kada je bilo igranki, dolazili su mladići iz komšiluka ili deca njegovih prijatelja i razgledali cipele. Znao je svakog, naročito njihove roditelje. Prišao bi i rekao: – Ajde, govori, koje ti se dopadaju? Mladić bi rukom pokazao na model. – Uzmi, i večeras da upoznaš ubavo devojče. Sutra, čim otvorim radnju da vratiš cipele! – Koliko će košta to, majstor Pero? – pitali bi. – Kad se ženite da me pozovete na svadbu! – odgovarao bi majstor.
Pera Nakić se oženio u 21. godini Olgom iz vranjske familije Čukljini. Imali su jedanaestoro dece, od kojih su petoro ostali u životu. Pera je imao sposobnost da predvidi događaje i da im se blagovremeno prilagodi okolnostima. U Drugom svetskom ratu poslednje dve godine sa partizanima se borio po celom Kosmetu sa puškomitraljezom u rukama. Po povratku iz rata ponovo je obukao šustersku kecelju. Politika ga nije zanimala. Boravak u partizanima bio je garancija da će raditi u miru, bez trzavica i pritisaka. Nije se bunio i kada mu je narodna vlast uzela tri koze, ni kada je njegov zemljak Voja Samardžija, u ime naroda, dolazio da mu popiše višak masti, vina i rakije. Znao je i ko ga je potkazao. Ni tada se nije ljutio. – Sve prođe, vreme kao reka sve odnese, samo obraz ostane. I mali je veliki ako ga sačuvaš! – savetovao je decu. A u šali je znao da kaže: – Umreću, a neće saznam što sam poviše voleo: – Ženu Olgu ili špricer! Obožavao je da, po završetku radnog vremena, sa društvom ispija belo vino "razbijeno" pri vrhu sodom vodom. Pera Nakinče je cipele popravljao retko, samo stalnim mušterijama, ali je cipele pravio do poslednjeg daha. Umro je 1976. godine. Za sobom je ostavio kćeri Zoru, Veru, Ljubinku, Zagorku i sina Stanišu.
