Lozničanin Baja Đelić nije u vojsci stekao hroničnu upalu zgloba, ali jeste druga do groba, kako je to davno pevao Đorđe Balašević. Ovaj bajker je u martu zahvaljujući bajkerskim vezama, prvi put posle 36 godina, stupio u kontakt sa Krstom Krstevim iz Strumice sa kojim je delio vojničke dane u nekadašnjoj JNA. Preko društvenih mreža su se "čuli" nekoliko puta, a onda je Đelić rešio da sedne na svoj motor "harli dejvidson" i odjezdi do Makedonije.
|
Vodi i suprugu – Ovaj susret pamtiću zauvek, a dogovorili smo se da se uskoro opet sretnemo. Stekao sam u Strumici nove prijatelje i planiram ponovo da odem tamo, ali ću tada povesti i suprugu, da i ona upozna te divne ljude. Strumički bajkeri su mi organizovali oproštajno veče i obećali da će doći na neki od moto skupovi u lozničkom kraju, a sa njima obavezno mora doputovati i Krsto – kaže Đelić. |
Na put je krenuo sa bajkerom Džerijem iz Beograda, pa je u društvu lakše i brže prošla vožnja duga nekih 700 kilometara. Onda se na jugu nekadašnje zajedničke države sreo sa čovekom koga nije video – tri i po decenije!
– Bio je to više nego srdačan susret i zagrljaj prijatelja, u trenu smo premostili prazninu svih prohujalih godina i ne mogu da opišem taj osećaj. Krsto i ja smo se samo gledali, nismo mogli da verujemo da smo se ponovo sreli. U vojsci sam, inače, bio sa Krstom i njegovim bratom blizancem Kirom, koji je nažalost preminuo pre sedam godina, pa sam istovremeno bio i tužan što on nije sa nama. Dogovorili smo se da narednog dana prvo posetimo Kirin grob, a onda nastavimo druženje. I tako je i bilo, priča Đelić koji se nedavno iz Makedonije vratio u Vukov zavičaj.
Ovaj Lozničanin je u JNA otišao 1978. godine, sa nepunih 19 godina, da odsluži 15 meseci, koliko je trajao vojni rok. Otišao je u kasarnu "Maršal Tito" u Skoplju, jednu od najvećih u tadašnjoj Jugoslaviji. Odmah je poslat na obuku za veziste u kasarnu "Đorče Petrov" gde je upoznao blizance Krstev sa kojima se i najviše družio.
|
Drugarstvo |
– Bili smo zajedno 24 sata dnevno, razdvajali smo se samo kada je neko bio na straži, ili drugim zadacima. U grad smo izlazili zajedno i najviše smo voleli da idemo u stari deo Skoplja na ćevape. Odlično smo se slagali, ali je odlazak iz vojske nekako prekinuo sve veze. Život je hteo da se ipak ponovo nađemo i mnogo sam srećan zbog toga – kaže ovaj loznički bajker.
Krsto je takođe bio bajker, ali je zbog bratovljeve smrti doživeo veliki stres i više ne vozi, dok je Kirin motor poklonio bajkerskom klubu u Strumici gde stoji izložen. Domaćin je najavio dolazak starog drugara iz Srbije, pa su se okupili mnogi bajkeri da dočekaju kolegu. Družili su se u bajkerskom kafiću, obišli Strumicu koja je, kaže Đelić, "veoma lep grad, a ljudi srdačni i fini", i potom bili na Dojranskom jezeru.
Mada se Krsto tome protivio, posle tri dana je Đelić morao nazad za Srbiju, pa je rastanak bio neminovan.
