Sukob u Siriji i borba velikih sila za ovo parče “pustinje” na Bliskom istoku pokazuje koliko se svet promenio poslednjih godina u odnosu na vreme nakon Hladnog rata.
Da li je američka dominacija i dalje nedodirljiva? Ko su novi igrači na međunarodnoj sceni i kolika je njihova moć? Na kraju krajeva, da li će još neka sila dobiti epitet supersile i ko su ili će biti najmoćnije države, odnosno vojno-ekonomski blokovi u 21. veku? To su pitanja na koja ćemo u ovom istraživanju “Vesti” pokušati da damo odgovore.
SAD su neprikosnovene na mestu najjače ekonomske i vojne sile sveta. Da li će to trajati i u 21. veku, pitanje je na koje mnogi stručnjaci pokušavaju da daju odgovor. Koji je trenutak kada neka zemlja postaje supersila ili silazi sa tog trona, teško je u istoriji bilo odrediti. Veoma je malo događaja koji nedvosmisleno na to ukazuju, kao što je na primer kraj Hladnog rata i raspad SSSR za Rusiju ili Suecka kriza iz 1956. godine za Veliku Britaniju i Francusku.
Koji je to ključni momenat kada za neku silu ili događaj možemo reći da je “vododelnica” obično je diskutabilno. Označiti tu ključnu tačku u istoriji je problematično i decenijama kasnije. Kada su gotovo 200 godina kasnije Džu Enlaja, čuvenog kineskog premijera, pitali o značaju Francuske revolucije iz 1787. godine, on je navodno odgovorio: “Suviše je rano da damo ocenu”.
Supersila se određuje kao država koja može da projektuje moć van granica svoje države. Bilo vojna, takozvana tvrda, odnosno ekonomska i kulturna, poznatije kao meka moć. Kada govorimo o supersilama, obično mislimo na političke, koje svoju moć projektuju vojno ili politički i mogu da utiču na odluke i politiku drugih država ili regiona.
– Supersila mora da bude u mogućnosti da projektuje svoju moć, tvrdu ili meku, globalno – mišljenja je američka profesorka političkih nauka Džun Teufel Drejer.
Pod tim se misli na tvrdu kao na vojnu moć i meku kao na ekonomsku, društvenu ili kulturnu moć.
Da li je izolacionizam, u koji se još od Baraka Obame, a vrhunac dostižu sa Donaldom Trampom, povlače SAD, u svetlu nedavnih događaja u Siriji, trenutak kada se ova zemlja povlači sa trona supersile. Različita su tumačenja.
Simon Tizdal, kolumnista britanskog “Gardijana”, smatra da povlačenje SAD iz Sirije, te napredovanje Rusije, Irana u ovoj zemlji, može da se tumači kao “vododelnica” i za Bliski istok i za američki globalni uticaj.
– Ono što nam događaji u Siriji pokazuju jeste da se potvrđuju dokazi kako se globalni odnos snaga polako premešta na način koji još nije potpuno razumljiv i sa posledicama koje još ne možemo skroz da protumačimo – smatra Tizdal. – Glavni globalni konkurenti, SAD, Kina, Rusija i Evropa ostaju isti. Ali mogućnost i želja svake od ovih sila da preoblikuju i vode svet u 21. veku fundamentalno se menjaju.
U svakom slučaju, svet je u 21. veku mnogo kompleksniji i možda opasniji nego poslednjih nekoliko decenija, od prestanka rivaliteta SAD i SSSR. Taj rivalitet se na neki način i danas oseća, kada pogledamo dešavanja u Ukrajini, na Balkanu i Bliskom istoku.
Koliko geografija odlučuje da li će neka zemlja biti supersila, vidi se na primeru dva bivša i možda buduća suparnika. Glavna razlika između SAD i Rusije jeste urođena sigurnost SAD, jer je ova država geopolitičko ostrvo. Te urođena nesigurnost Rusije, jer se sa ogromnom granicom, usred evroazijske kontinentalne ploče stalno borila za sigurnost svoje zemlje i granice, te je pokušavala uvek da pravi zone bezbednosti između sebe i ostalih azijskih i evropskih država.
Demografski bum
Jedna od najvećih promena u 21. veku odnosiće se na demografske promene, koje će uticati na pojavljivanje novih bitnih međunarodnih državnih faktora. Iako su procene da će oko 2100. godine svetska populacija prestati da raste, do kraja ovog veka, države koje sada ne vidimo kao moguće sile, predstavljaće zbog prostog broja stanovnika, supersile.
Procene govore da do kraja veka nijedna evropska zemlja, uključujući Rusiju, neće biti u vrhu najmnogoljudnijih sila sveta. Ovo su procene eksperata o broju stanovnika oko 2100. godine.
1. Indija – 1,45 milijardi
2. Kina – 1,065 milijardi
3. Nigerija – 733 miliona
4. SAD – 434 miliona
5. Pakistan – 403 miliona
6. DR Kongo – 362 miliona
7. Indonezija – 321 miliona
8. Etiopija – 294 miliona
9. Tanzanija – 286 miliona
10. – Egipat – 225 miliona
