Kada se zatvorila fabrika u državi Ilinois, preselio je porodicu na Floridu i nastavio da radi sve zanatske poslove kao domar u stambenom naselju. Bio je i jedan od prvih neimara, volontera Srpske pravoslavne crkve u Majamiju. Još se pamte i prepričavaju njegove vesele, ali povrh svega pametne dosetke.
– Draže meni moje selo Gornja Jarušica u Šumadiji nego cela Florida plus Majami Bič! Vazdan je odbijao da se šeta po dauntaunu. Radije bi slušao kod kuće našu harmoniku da ga odmara, kako kaže.
Ali, podmukla bolest se razvijala polagano. Najpre smo primetili da je čika Aca malo tužan i melanholičan, a posle je sve ređe izlazio iz kuće. Fizički je slabio iz dana u dan i tonuo sve dublje u mračni ponor samoće izbegavajući čak i prisne prijatelje. Izmešan sa ostalim pacijentima u čekaonici na Trećoj aveniji u Fort Lauderdalu nekad ljudska gromada sada posle deset godina sa dijagnozom izgleda jadno. Nije fer nikako, nije pošteno ni od Boga, sigurno znam da on to nije zaslužio. Ne znam kako da mu pomognem pa naumim tako jednom prilikom pa zaustavim njegovog doktora sa pitanjem: šta se desilo sa takvim čovekom? Bio je uvek duhovit i domaćin za primer, oličenje izvorne srpske pameti i razumnog rezonovanja.
– Kao i sve i mozak se jednostavno pokvari! – reče pedantni doktor, pomazi svoje kuče koje mu strpljivo pravi društvo u ordinaciji i nastavi da prepisuje recepte. Na pregledu su pričali svi, supruga Ljiljana, doktor i ja, svi osim njega. Jedino se oglasio dubokim uzdahom na pitanje:
– Kako ste čika Aco? U povratku sam za trenutak ostao sam sa starinom dok su se kupovali jaki lekovi za smirenje. Siguran da nas on ignoriše i selektivno ne konstatuje postavim mu smelo pitanje ne bi li nekako započeo razgovor: – Da nije možda greška čika Aco što se niste ti i žena Ljilja vratili u Srbiju posle prestanka radnog odnosa i odlaska u penziju. Tamo u rodnom kraju mislim u vašem selu ne biste bili usamljeni i imali bi svoje društvo i zanimaciju. Znao sam da su male šanse da on uopšte otvori usta a kamoli pogleda ka meni ali… – Da znaš da je tako – reče na tren probuđen i pogleda me sasvim bistro. – A kad sanjaš gde si, tamo ili ovde, koristim trenutak?
– Tamo – zatvorenih očiju deda završava kratak razgovor. Sve je trajalo par sekundi a onda se čika Aca ponovo vratio u svoj svet mašte.
To sam ga pitao jer je dve godine pre toga na iznenađenje prisutnih za trenutak prekinuo ćutanje na svojoj slavi i tečno izrecitovao svoju pesmicu "Tuđina". Načuo je da i ja pišem pa je na čas rešio da prekine sa nepričanjem: "Život je veseo, život je tužan, život je sladak, život je gorak, živote stani, izgubih korak. Korakom ovim stigoh na kraj sveta, živote moj tuđina mi smeta. Tuđina braćo nikom nije laka u tuđem svetu ledena je raka".
Dirljivu pesmicu sam preradio kasnije jer mi se njena izvorna verzija čini previše mračna, ali smatram da je autor u njoj dao tačan odgovor i razlog zbog čega je oboleo. Dok se trudi da zaspi ćuti i kunja u krevetu celi bogovetni dan. A kad zaspi onda nerazgovetno nešto sa nekim priča. Odskora je još usamljeniji jer mu je umrla supruga Ljilja sa kojom je proveo pola veka, podigao sina Ranija i ćerku Nadu i dočekao praunuke. Ispratio je kako se valja. Sada ni televiziju više ne gleda. Ustaje samo nakratko kad mora a radije ne bi.
Mister Aleks, kako ga zovu Amerikanci je izabrao san prepun livada i veselih šumadijskih sela. U njemu peče rakiju, okreće prasiće na ražnju za seoska slavlja dok se razgovara sa svojim komšijama uz pivo. Menja stvarnost punu blaziranih stranaca Amerikanaca, sjajnih reklama i lažljivih kredita za pospanu tajnu. Za njegovu slatku šumadijsku iluziju. Preselio se čika Aca odavno i zauvek u svoj zavičaj, samo što to ne može svako da vidi.
