Uroš Čarapić je poverovao Smaju Obući i bez dvoumice krenu put kuće u kojoj ga je čekao Amir Reko, a s njim i Veso Vasović i Jovan Čarapić. Tamo im je Reko kazao šta je i kako je, da su opkoljeni, da je sila oko sela i da postoje samo dve mogućnosti: ili da se predaju, ili sledi napad u kojem nemaju nikakve šanse. Ukoliko se predaju i vrate oružje, ponudio im je dve mogućnosti: da ostanu kod svojih kuća ili da ih bezbedno proprate na srpsku teritoriju.
Garancija glavom
– Nije im kao komandant Reko mogao garantovati sigurnost ako ostanu u selu – kazuje Urošev sin Milivoje – jer, kako je rekao, i kod njih ima mnogo onih naoružanih koji ne zarezuju ni cara ni ćesara i nad kojima on nema kontrole, a druga mogućnost je da nas sprovedu na srpsku teritoriju, a za odlazak u Čajniče ili na neku drugu teritoriju za koju se odluče garantovao im je glavom i čašću punu sigurnost.
Bila je to velika dilema i preteška odluka. Rat je, ljudi se promenili i ispizmili, kome da veruješ u takvoj situaciji. Mislim da je Reko, ipak, svojim stavom i pričom uspeo da se nametne mome ocu i ostalima i uveri ih da je najbolje to što im on predlaže i garantuje.
Kad nam Uroš, Veso i Jovan kazaše šta im je Reko obećao, svi smo se odmah složili da je najbolje da ga poslušamo i da tražimo da nas proprate do Čajniča, jer je svima bilo belodano jasno da sve drugo znači pogibiju, da protiv tolike sile ne možemo i da bi svaki otpor značio samoubistvo.
Uroš, Veso i Jovan odoše ponovo u štab muslimanski da Reku prenesu šta smo odlučili i dogovore se kako da to izvedemo. Kasno popodne, mi odrasli i zreli muškarci pokupili smo to oružja što smo imali i poneli kod kuće Almase Delić u Krš.
Ubogi zavežljaji
Sutradan oko deset časova, svi Bučjani su se iskupili kod seoske škole zatvorene nekoliko godina pre rata, iako je u njoj nekada učilo i po 80 đaka. Oko šačice preplašenog i smetenog naroda sa ubogim zavežljajima pod rukom u koje je stala sva njihova muka, sve što su i njihovi preci tu vekovima stvarali, masa do zuba naoružanih i zlovoljnih muslimanskih bojovnika. Bilo ih odsvukud, od Višegrada, od Foče i Čajniča, a svi kivni i razjarenih pričama da su im Srbi pobili rodbinu. Bio je to takav naboj mržnje da je bila dovoljna samo jedna varnica pa da bude krvi do kolena. Tu sam prvi put video i sreo Amira Reka – veli Milivoje Čarapić.
– Momčina, kao od brda odvaljen, već svojom pojavom uliva neko neobjašnjivo poverenje. On nam se prvo predstavi ko je i otkud je, da je bivši aktivni kapetan Jugoslovenske narodne armije, a da sada komanduje 43. goraždanskom brigadom vojske Bosne i Hercegovine. Mi smo gotovo svi čuli za njegovog deda, bio hodža, poznat u celoj drinskoj dolini pa i šire; pričalo se za njega da je bio vidovit i da je pomagao ljudima ako bi ih zadesila kakva bolest ili neka druga nevolja u kojoj ni doktori nisu mogli pomoći. Tu nam onda ispriča da su mu pre tri dana u rodnom selu Gudelj Srbi iz Foče ubili i spalili majku, đeda i još pet bliskih rođaka.
Kad sam to čuo i još video toliku silu vojske oko nas, i ja, a verujem i svi ostali, pomislili smo da je sve gotovo, da je kraj blizu – da će nas sigurno sve pobiti i da je samo pitanje kad, gde i kako.
Poslednja noć u selu
Kad smo predali oružje i po dogovoru se vratili kućama da prenoćimo, okupili smo se da noć provedemo zajedno. Onda su kod nas, po naredbi komandanta Reka, došla i dvojica naših komšija Muslimana, već pominjani Smajo Obuća i Avdo Arnautović – poslao ih da budu do jutra sa nama kao garancija da nas niko neće dirati i zlostavljati. Bili su i naoružani…
Novinarska “patka”
Sumnju u našu vojnu moć je izgleda posebno pojačao novinar Ratomir Milović koji je u jednom izveštaju za Radio Srpske kazao kako 72 Bučjana herojski odolevaju napadima muslimanskih snaga koje ih okružuju, apelujući da nam se pošalje pomoć i poradi na našem izbavljenju. Tako je i među našim komšijama Muslimanima, koji su tačno znali koliko nas ima, koliko nas je bilo kad se zaratilo, posejana sumnja da nam je stigla pomoć i da nas sada ima daleko više.
