Naša situacija u Bučju, inače, bila je tim teža jer je to naše selo, objektivno, bilo važan strateški položaj, trn u oku muslimanskih snaga koje su branile Goražde, kaže Milivoje Čarapić.
A da nevolja po nas bude još veća, svud okolo su bila čisto muslimanska sela – Žuželo, pa Gaj, Vran Potok, Radijevići, Milanovići, Straža, a dolje uz Drinu još i Hubjeri i Kazagići.
Ranjen na pragu
Tako smo mi bili kao u kavezu – nit si kud mogao izaći, niti ti je ko mogao doći, živeli smo od onoga što se našlo i zateklo u kući, a ko je mogao predvideti kakvo će zlo doći pa da se na vreme snabde.
Goražde se, kao što je poznato, najduže održalo u nekom prividnom miru i pokušajima da se sukobi izbegnu. Svagde okolo pre puklo – i u Višegradu i u Foči i u Rogatici, i u Rudom bilo incidenata i sukoba. Zato se u Goražde sjatio veliki broj muslimanskih izbeglica, onih koji su se sklanjali iz mesta i okolnih opština u kojima je došlo do sukoba i rat već besneo. Ipak, i u Goraždu je puklo 4. maja 1992.
Mi u Bučju smo prvi put upotrebili oružje negde polovinom maja 1992. godine kad je jednog dana grupa Muslimana zapucala prema našem selu. Tom prilikom je na kućnom pragu ranjen moj rođak Dragoljub Čarapić – kuća mu je bila malo dalje od nas, u zaseoku Brdo. Bio je mlađi čovek, možda trideset i koju godinu, bio i oženjen. Uspeli smo nekako da ga prebacimo u bolnicu u Užice, u tom momentu se to još nekako moglo, ali je, nažalost, posle četrdeset dana podlegao.
Velika ofanziva
Usledilo je još nekoliko takvih puškaranja i u jednom su, na svu sreću, lakše, ranjeni i Milan Čarapić i sin mu Radan, kao i bliska im rođaka Ljubica Čarapić.
Jednog jutra, mislim da je to bilo krajem juna 1992, primetili smo neki veliki pokret muslimanske vojske i shvatili da se priprema velika ofanziva na naše selo – da nas opkoljavaju. Pravi i potpuni odgovor smo, međutim, dobili tek negde popodne. Prvo smo primetili jednog čoveka kako se kreće sam ka nama. Ne ide baš ravno, nego nekako krivuda, od zaklona do zaklona, zapažamo da nema oružja i mi ga pustili da vidimo šta će. On dođe do jednog obližnjeg brežuljka, možda na jedno sto metara od nas, i odande zove po imenu moga oca:
– O, Urošu, o, Urošu!
Otac mu se javi.
– Evo ovde Smajo Obuća.
Poznasmo ga i pre nego što kaza ime. Naš prvi, dobri komšija, kuća mu ni dvesta metar ispod naše; mlađi čovek, možda kojih četrdesetak godina, držali se vazda i ispomagali komšijski i kako valja.
– Mogu li doći tamo da nešto popričamo? – pita on.
Reče mu otac da može slobodno.
– Urošu – veli zabrinuto Smajo – poslali su me iz komande, komandant Amir Reko, zvani Makedonac, zove te da dođeš kod njega sa još dva čoveka na razgovor i garantuje ti punu sigurnost.
Strateška kota
Situacija je, inače, u Bučju bila tim teža što se iznad našeg sela nalazi jedna izuzetno bitna strateška kota, zvana Gradina. Nju su držali muslimani, ali im je očigledno smetalo to što smo im bili tu pod samim nosom. Uz to, bili smo im, očigledno, i velika zagonetka, jer izgleda nisu znali ni koliko nas ima u selu, ni kako smo naoružani i organizovani. Možda i zato što smo delovali sa dosta dugačke linije, pa je i to odavalo utisak da nas ima mnogo više nego što nas je stvarno bilo.
Čarapići
– Mi Čarapići sa Bučja smo svi bliski rođaci i dele nas najviše tri ili četiri rase – kaže Milivoje Čarapić.
– Po predanju, potičemo iz Kuča, sa Ubala, a u vreme tih velikih seoba i migracija, od tri brata Čarapića jedan se zadržao u selu Dubac kod Rudog, drugi se stanio u okolinu Kalinovika (njegovi potomci su kasnije iz nekih razloga promenili prezime, ali i danas znaju i pamte da potiču od Čarapića, (napomena B. S), a treći Jovan se naselio na Bučju. Predanje veli da je Jovan već bio oženjen i da je na Bučje doveo devet sinova. Naselili su se na mestu zvanom Zidina. Bili su izgleda vredni i radni pa su iskrčili šumu i proširili imanje, jedna livada se, recimo, i danas zove Krčevina, a njegovi sinovi su se posle verovatno izdelili i zasnovali porodice na zasebnim imanjima. A da ne spominjem ranije ratove, samo u ovom potonjem izginulo dvanaest Čarapića, Jovanovih potomaka.
