Amir Reko i Dragan Simić su, ipak, ponovo morali u Mesiće, da u glavnoj komandi traže odobrenje da Reka puste u Goražde, da pređe preko tog famoznog mosta u ustiprači i domogne se teritorije koju su držali muslimani.
– I opet u Mesićima nema tog glavnog – priča Reko. – I opet dugo i neizvesno čekanje. Odjednom pred komandu rupi nekoliko vojnih kampanjola.
Stigoše komandanti svih jedinica, i vojnih i paravojnih, priprema se opšti napad na Goražde, pa se okupili da naprave plan, kaže Amir.
Dugo natezanje
– Šta ćeš sad, kukala ti majka, mislim se ja, ko će u takvoj situaciji da te pusti da uđeš u Goražde, ko će da poveruje u moju priču i moje namere. Pa još ako uzmu da provere ko sam i kako sam dospeo dotle, ako utvrde da sam dezerter! Ne bi tu sigurno bilo mnogo rasprave i provera, odmah bi oni mene likvidirali – u takvoj situaciji nema vremena za veliku priču, sve ide po kratkom postupku, ali je meni Dragan i dalje velika garancija, on me ne da.
Ja uporno ponavljam da ja čak i ne želim da uđem u Goražde, da meni nije cilj da uđem i ostanem tamo već da hoću nekako otuda da izbavim ženu i dete. Dragan, naravno, zna da ja foliram i da to nije istina, da moji žena i dijete nesu u Goraždu, ali me podržava i dokazuje i on da mi nije cilj da uđem i ostanem tamo.
E kad su počeli da ga pitaju kako bih i kuda ušao u Goražde, shvatio je da mu rastu šanse da ga puste, kaže Reko:
– Govorim ja da bih ušao bilo kako i bilo kuda, kroz šumu, peške, a oni mi kažu da bi me tada ubili moji, što ja, naravno znam, ali se ponašam kao da ne znam i kao da mi je, uostalom, svejedno, neka bude kako bude, samo hoću da pokušam da spasim porodicu. Trajalo zadugo to natezanje i nadmudrivanje, uglavnom sa rezervistima, dok me u jednom trenutku jedan aktivni oficir, više se ne sećam njegovog čina, ozbiljno upita kuda ja stvarno mislim da uđem na teritoriju Goražda. Ja mu kažem da mi se čini da je to najjednostavnije, najkraće i najbezbednije preko mosta u Ustiprači. Dobro, veli on, pustićemo te, pa kako ti bude. Ja da pritvrdim kažem da se plašim da me neće pustiti straža na mostu.
Ista strepnja
Oficir je poslao jednog kurira sa kampanjolom da ide ispred njih, a oni za za njim u svom civilnom vozilu.
– Još se ja nimalo ne radujem, jer još živim u strahu da je sve to nameštaljka, da me fol puste a onda da me pokose na mostu ili me navrzu na cevi muslimana sa druge strane mosta, koji ne znaju ni ko sam ni s kakvim namerama dolazim, a u takvim situacijama svi obično prvo pucaju pa posle pitaju i proveravaju ko si i otkud si.
Stigli su u Ustipraču.
– Onaj kurir prenese poruku tom komandiru-četniku i on mi za čudo bez reči pokaza rukom da idem preko mosta. Pozdravih se na brzu ruku sa Draganom i krenuh. Noge mi se tresu – čekam s koje strane će pući, tvrdo uveren da će se to desiti. Tek mnogo kasnije kad sam se ponovo sreo sa Draganom, ispričao mi je da je i kod njega postojala ista strepnja, da su i komandir i svi njegovi vojnici bili uvereni da neću stići ni do kraja mosta, do druge obale, već će me upucati moji…
Osumnjičen da je provokator
S druge strane mosta u Ustiprači nije bilo muslimanske vojske, ali su sa osmatračnice, odozgo sa nekog brda zapazili civilno vozilo koje se dva dana motalo po tom važnom saobraćajnom i strateškom čvorištu, uočili kako se jedan od civila iz tog vozila odvojio i krenuo peške preko mosta put Goražda. Odmah su, naravno, javili komandi da su četnici ubacili provokatora. Amira Reka su posle u Goraždu dugo ispitivali i proveravali ko je i zašto je došao, sve dok nije naišao neko ko ga je poznavao.
Pravi podvig
– Bio je to 4. maj 1992. godine – pamti Amir Reko dan kad je kročio u Goražde.
– Haos u gradu pod opsadom. Ja očekujem da tu ima neka jaka vojna formacija i komanda. Ispostavilo se da sam ja jedini školovani vojnik, školovani oficir, i shvatio šta me čeka. Postavljen sam za komandanta te 43. drinske brigade i krenuo da organizujem odbranu grada po vojničkim pravilima i zakonima i mislim, bez imalo hvalisanja, da sam napravio pravi podvig sa snagama koje sam imao na raspolaganju, oružjem i opremom koju smo tada imali.
