U Pljevljima nema živa uva, da mu se mogu obratiti za pomoć, jeste, đavola, sve se to nekud razbežalo, i ja šta ću, kud ću, ponovo Draganu na vrat. Odlučimo da idemo do Šula s namerom da se tu na tom “divljem” graničnom prelazu nekako ubacim na teritoriju koju kontrolišu Muslimani, seća se dalje Amir Reko.
Podignuta cev
– Računamo i na Draganovog tasta – Dragan je oženjen iz Pljevalja – koji je tada bio i nešto se pitao na tom punktu na Šulama. Svejedno, propade nam i taj plan, Draganov tast ne sme da me pusti jer je, veli, preveliki rizik i za mene, ali i za njega.
Vratimo se odatle ponovo u Pljevlja i produžimo put Priboja. Tu nas opet sretaju ti punktovi i vojska, “bijeli orlovi” sa automatskim oružjem, ali ipak stigosmo bez većih poteškoća. Možda i zato što mene i ne legitimišu kad vide Draganovu oficirsku knjižicu, verovatno im nije bilo ni na kraj pameti da on vozi Muslimana, pa još oficira.
Sutradan preko Međeđe opet krećemo put Ustiprače. Okolo vidimo spaljene kuće i znaci rata su sve izraženiji i ozbiljniji, a i mi se sve teže i sporije probijamo i prolazimo kontrole. Na sto jada ipak stigosmo u Ustipraču gde me od Goražda, odnosno muslimanske teritorije, deli još samo most, ali tu ne pomaže ni Dragan – ne daju mi preko mosta, moramo po dozvolu u glavnu komandu u Mesiće. Tamo nema tog komandanta, ne možemo ništa da završimo. Primiče se mrak, moramo natrag, ponovo u Priboj, pa da sutradan vidimo šta ćemo i kako ćemo. Na limskom mostu eto, opet “bijelih orlova”. Ne prilaze Draganu nego s moje strane uperili puške i jedan onako drsko pita kako se zovem. Ja se trudim da ostanem miran i pribran i kažem mu da sam Musliman, ako ga to zanima.
– Ma, ne pitam te to, no kako se zoveš – iskolači on oči i podiže cev.
U tome Dragan izlete iz kola i ispreči se ispred njih:
– Šta ćete, majku vam vašu?! – breknu i opsova, iako nije u džepu imao ni britvu:
Bradonja kao iz filma
Sutradan po zori kapetan Amir Reko i poručnik Dragan Simić, civili u civilnom vozilu, ponovo su krenuli iz Priboja put Ustiprače. Opet kontrole, prepirke i svađe na punktovima sa besnim i samovoljnim pripadnicima paravojnih srpskih snaga i opet Simić uspeva da ih umiri i razoruža na svoj oprobani način – čim oni zaoštre, zaoštri i on još jače.
– U Ustiprači nema onog koliko toliko razumnog komandira od juče – seća se Dragan Simić.
– Ispred kola se ispreči bradonja sa dugom kosom, redenicima i kokardom na šajkači, kao iz filmova Veljka Bulajića. Ne prilazi Amiru, no pravo meni:
– Kuda, braćo?! – pita cinično.
– Ja dovde, a ovaj moj drug dalje, preko mosta, put Goražda – odgovaram mirno i što mogu hladnokrvnije. Uze i pogleda naše legitimacije i kad pročita Amirovo ime, meni pogledom i pokretom cevi od puške dade znak da izađem iz kola i uvede me u bunker ozidan od džakova peska. Tamo ih ima još četiri-pet kao i on:
– Hoćeš li ti da ubiješ ovoga ili da to učinimo mi? – prosikta.
– Ja neću, a nećete ni vi dok je moja glava na ramenima i ako ćete da ubijete njega morate prvo ubiti mene – odgovorilo je Dragan.
Amir je sećajući se opisao te kritične trenutke i šta se dalje događalo:
“U neko doba, a meni se činilo da je prošla cela večnost, Dragan se vrati, ali mi tada nije kazao o čemu je raspravljao i šta su tražili od njega. Saznao sam to tek dvadeset godina kasnije kad smo se ponovo sreli. Tada mi je ispričao šta su tražili od njega, ali ni danas ne znam kako ih je urazumio i ubedio da me poštede, je li to opet bio neki Draganov “antišok”, priča da je junačenje nad golorukim, časnim i zaslužnim oficirima JNA, kukavičluk prve vrste…”
Strah
A kakvo je to suludo i neizvesno vreme bilo, najbolje sam shvatio kad smo te noći došli u Priboj. Dragan mi veli da idem i prenoćim u hotelu, a on će kod ujaka njegove žene Vesne. Neće i mene da vodi tamo u strahu da bih i tamo mogao da doživim neku nepriliku sličnu onoj na mostu.
Klonule puške
– Dok smo mi krvarili na Vukovaru, vi ste plandovali pored žena i sad ste došli da se ovde nad nama junačite, sram vas i stid bilo!
Grmi i psuje Dragan, ne bira reči, a ja strepim i samo čekam kad će grunuti rafal i pokositi ga. Očigledno su njegove reči i ta hrabrost toliko šokirali te paravojne srpske vojnike i zbunili da im za tren klonuše puške i gotovo ispadoše iz ruku. Pustiše nas bez ijedne reči više – ispričao je Amir Reko.
