Kako sam kasnije saznao – seća se dalje Milivoje Čarapić – niko od tih Muslimana koje su tražili iz Čajniča da ih razmene za nas, nije u tom momentu bio živ. Radilo se o nekoj grupi koja je tu negde u blizini Čajniča upala u srpsku zasedu, došlo je do puškaranja i oni su svi tu izginuli, a u Goraždu su očito sumnjali da su oni zarobljeni i da su živi.
Pretnje i provokacije
Uspeli moj otac i Veljo Čarapić sa tim muslimanom da dođu do srpskih položaja i uspostave kontakt, išli i do Čajniča i tamo ostala ta deca i žene – govori Milivoje.
– Ostao i Veljo, pustio ga taj musliman Hasović, kao: šta ćeš se vraćati na Trebeško Brdo kad će sutra i onako pustiti i sve ostale. Moj otac i taj Hasović se vratiše na Trebeško Brdo u suton i kazaše da u Čajniču nema tih muslimana koje traže.
Tu smo mi tu prenoćili u nekoj kući, muškarci u jednoj, žene u drugoj sobi, uvereni da će nas ujutro sve pustiti da idemo put Čajniča kako je dogovoreno i kako je kapetan Reko obećao. Kad svanu, oni odjednom prevrnuše ploču. Shvatismo sasvim da je proradila nečija samovolja, da je nadvladala neka druga struja i da se više ne poštuje obećanje i reč kapetana Reka. U to smo, doduše, posumnjali već prvog dana kad su počele pretnje i provokacije, a pogotovu kad je počela priča o nekakvoj razmeni o kojoj nije bilo reči u razgovoru sa Rekom. Shvatili smo da je stvar u ruke preuzela višegradska brigada i da se Rekova više ne pita.
U neko doba banu i komandant te višegradske brigade sa pratiocem. Uđe visok, naočit čovek i predstavi nam se: ja sam Ahmet Sejdić, komandant višegradske brigade, koja je učestvovala u vašem zarobljavanju i ja zato imam pravo na pola vas, da sa tom polovinom radim šta mi je volja i postupam kako mi je drago. To je bila suština te njegove priče, a mi smo konačno razumeli da se više ne poštuje obećanje i naređenje kapetana Amira Reka.
Krvnički udarci
Tako su nas krvnički tukli barem pola sata, možda i sat, čovek ogugla, pa i ne zna koliko sve to traje, a onda, čujemo po koracima, neko dolazi i kaže ovima koji nas tuku:
– Samo nemojte po licu, čuvajte im face – poznasmo po glasu Ahmeta Sejdića, jer se ne smemo da okrenemo pošto na svaki naš pokret pljusne kiša udaraca. Nas je to malo ohrabrilo, jer smo skontali da nas neće ubiti, jer ako će nas ubiti zašto bi nam čuvali lice – seća se Čarapić.
– Nakon možda i svih sat i po iživljavanja, narediše nam da ustanemo i poteraše nas u jedan pristranak iznad puta. Tu su bili veliki mravinjaci onih krupnih šumskih mrava. Narediše nam da poležemo tik uz te mravinjake i onda poče ispitivanje. Meni traže snajper. Džaba se pravdam i objašnjavam da ga nemam niti sam ga ikada imao.
Traje to dugo. Mravi uzmileli po nama, hoće u usta, u nos, u oči, gamižu na svaku stranu, a ti ne smeš prstom mrdnuti, jer za svaki i najmanji pokret sledi krvnički ćutek. Ja nekako i trpim mrave i ne pomeram se, a Luka nesrećni, vidim ga, leži pored mene, ne može da izdrži. Pokušava da strese i nekako se odbrani od mrava, a krvnici biju nemilice. Tuku, čujem, i Radoja, ali njega ne vidim – leži nekako iza mene…
Ne znam više koliko je zaista sve to trajalo, bila je to cela večnost, a teško mogu i da se setim svega šta su nam sve radili, na kakve su nas sve muke udarali. Jedan, recimo, u jednom trenutku, valjda kad mu se dosadilo udaranje i batinanje, kleknu pored mene, izvadi onaj rambo-nož i poče vrhom da me golica po vratu. Onda odšrafi neki poklopac na dršci noža, pokaza da unutra drži so i objasni gde će da zareže i napravi mi ranu a potom u nju stavi so!
U neko doba, jedan od njih odjednom breknu:
– Dosta je bilo: puške na gotovs! Čujem repetiraju se tri puške i računam: došao je kraj. Čini mi se da sam u tom trenutku osetio gotovo kao neko olakšanje: neka se već jednom prekrate te muke!
Onesvešćena majka
Onda počeše da izvode muškarce kao na ispitivanje. Prvo mene, Luku Begovića i Radoja Čarapića pokojnog, bio je najmlađi od nas. Kad nas krenuše iz kuće, moja majka Marica se onesvesti, jer je poverovala da će nas postreljati. Povedoše nas prema šumi nekim seoskim makadamom.
Širi noge i ruke!
Najednom, na nekih sto pedeset-dvesta metara od kuće, jedan od tih koji nas vode naredi nam da zalegnem na put. Mi legosmo onako ničice, nema druge. Širi noge! Širi ruke! I onda, onako bez ikakvog razloga i povoda, počinje batinanje. Udaraju rukama, nogama, kundacima – čim stignu, i ne gledaju kuda će udariti.
