Amir Reko iz Gudelja, nedaleko od Foče, predložen je ove godine za Nobelovu nagradu za mir jer je u Goraždu krajem juna 1992. založio glavu i spasao 43 Srba iz obližnjeg sela Bučje. Reko je to uradio samo tri dana pošto mu je stigla vest iz rodnog Gudelja da su mu pripadnici paravojne policije Republike Srpske ubili i spalili majku, dedu i pet najbližih rođaka. Položio je ispit ljudskosti, čojstva i junaštva, što su zapazili svi dobromisleći ljudi, a neki od njih su zasluge i vrline ovog čoveka predočili Nobelovom komitetu. Tim povodom “Vesti” ponavljaju dopunjen ekskluzivni feljton o Amiru Reku objavljen prvi put 2017.
Gudelj i Bučje su nazivi dva sela u dolini Drine. Obešena visoko na strmim padinama desne obale hirovite reke. Gudelj šest-sedam kilometara od Foče ka Goraždu, Bučje toliko od Goražda ka Višegradu. Na prvi pogled odozdo sa obale Drine liče jedno na drugo. Na sve manjim livadama, na kojima se više ne zna gde završavaju šumarci, a gde počinju rodni, ali oronuli voćnjaci, primećuje se tek gdekoji krov.
Zapuštena kućišta
Više je kućišta koja se izdaleka odavno ne vide – zaklonilo ih šipražje, trnjaci i burjan, sigurni biljezi da tu ljudske ruke odavno nema.
I sudbine im slične, slika i prilika mnogih sela u Bosni i Hercegovini, u svim krajevima preko kojih je devedesetih godina prošlog veka protutnjio rat. I jedno i drugo do rata, od iskona bilo pola muslimansko, pola srpsko. Danas u Gudelju nema uva muslimanskog, u Bučju uva srpskog, a po napuštenim i zapuštenim kućištima i imanjima reklo bi se da ih skoro neće ni biti.
Pre bi, čini se, moglo da se desi da uskoro odsele i oni retki koji se još veju u tim selima, uglavnom iznemogli i ojađeni starci i nejač, koliko nemoćna, još više nevoljna da obnavlja život na okrvavljenim razvalinama i pustolinama.
Priča koja sledi prati uglavnom sudbinu dva čoveka gotovo identičnih godina, Amira Reka, Muslimana iz Gudelja, i Milivoja Čarapića, Srbina iz Bučja. Kako je rat, to najbezumnije i najtragičnije stanje u koje čovek može zapasti, povezao ova dva sela, ukrstio puteve ova dva čoveka.
Ipak, ovo je priča koja budi nadu u bolje, vraća veru u ljudskost i ljude, u ono najplemenitije u njima – u ljubav kao jedinu sigurnu branu i protivtežu mržnji i pakosti.
– Ja sam ovaj svet ugledao u fočanskoj bolnici 27. decembra 1963. godine – počinje svoju storiju Amir Reko, 54-godišnja ljudina plemenitog lika i glasa, nekadašnji kapetan Jugoslovenske narodne armije, potom i komandant 43. Drinske muslimanske brigade u opsednutom Goraždu, sada ugledni i poznati biznismen i poslovni čovek iz Sarajeva, sa kojim sam se nedavno sreo na terasi jednog fočanskog lokala na desnoj obali Drine.
Selo najlepše pod suncem
Odrastao je, kako kaže, u selu Gudelj, za njega najlepšem mestu na svetu.
– To je od Foče sedam kilometara niz Drinu prema Goraždu, pa odatle još jedan kilometar uzbrdo, na desnoj obali. Selo strmo i jedva pristupačno, ali svejedno, za mene nema lepšeg pod suncem. Tu su živeli moji roditelji, otac Aziz i majka Aziza, rodom od Pandža iz Srenetića – to je još dalje, gore u brdima. Imam i četiri godine mlađeg brata Samira, i on je bogu hvala živ, ima porodicu i živi u Ustikolini, a kod njega sada živi i naš već dobrano ostareli otac.
Selo je bilo pola srpsko, pola muslimansko. Tačnije, bilo je pet muslimanskih porodica, sve moji rođaci i bratstvenici Reke, i sedam srpskih – jedna kuća Kulića, a ostalo Pejovići.
Od davnina bilo tako. Živeli u bratskoj slozi i ljubavi, ispomagali se i držali i u volji i u nevolji, i nikad niko niti je pitao ko se kako Bogu moli, niti je to kome smetalo.
– Ti odnosi su građeni i na njih se pazilo od pamtiveka. Delili smo i čašu vode a moglo je doći do spora i međusobne zavade između Muslimana ili Srba ponaosob, ali nikad između jednih i drugih i nikad na verskoj osnovi. Bilo je i pre ratova i zla, ali nikad nikome nije pošlo za rukom da nas zavadi i podeli po tom najosetljivijem šavu – dodaje Reko.
Prezime
– Nisam, nažalost, još utvrdio poreklo mog prezimena, kako je i gde nastalo i otkud su se i kad moji doselili u Gudelj – priča Reko.
– Saznao sam da Reka ima još i u Podgorici i koliko ja znam nigde više na prostorima bivše Jugoslavije. Imam veliku želju i nadam se da ću je i ispuniti, da se jednog dana i time pozabavim, da utvrdim ko smo i odakle smo, da li imamo rodbinske veze sa Rekama iz Podgorice i da li oni, možda, nešto više znaju o svom poreklu – najavljuje Reko.
Tamni vilajet
U suštini, to je još jedna priča o Bosni, večitom “tamnom vilajetu” u kojem su ratovi od pamtiveka ostavljali posebno duboke tragove jer se ovde očigledno nikad nije zatrlo seme bezumnih i bezdušnih, onih veštih i mržnjom zatrovanih, uvek spremnih i spretnih da zavade i rat iskoriste za svoje interese. Onih koji su nicali i stasavali ovde, ali i onih koji su sa svojim poganim, zlotvorskim namerama i ciljevima dolazili sa strane.
