Život krajiških Srba od 1995. godine se pocepao na izbegličke sudbine i povratničke priče. Istoričar, dr Milan Gulić ističe da obe preslikavaju tragediju krajiškog naroda.
– Izbegličke sudbine su nosile patnju, muku, razočaranost i neizvesnost. Uticale su na mentalne lomove, dovodile do samoubistava i rasturanja porodica. Međutim, kada se iz teških godina konačno izašlo, videlo se da je, u većini, reč o vrednom narodu i stvaralačkoj populaciji, koja je donela napredak krajevima u koje se naselila. S druge strane, i povratničke priče, najčešće tužne, govore o ispražnjenim selima, o samoći, o starosti, o borbi da se preživi od danas do sutra, ali i o sporadičnim provokacijama i incidentima. Ipak, malobrojni mlađi povratnici, kada su preživeli teške godine uklapanja, stvarali su porodice, jačali poljoprivredna gazdinstva na ognjištima predaka baveći se, najčešće, organskom proizvodnjom hrane – objašnjava ovaj istoričar.
Sanja Lakić, poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, navodi da su se sudbine izbeglica prvih godina na svakodnevno snalaženje. A povratničkih priča je izuzetno malo i uglavnom se vraćaju stari.
– U mom selu u Dalmaciji je samo dva deteta. Životi te dece su sigurno drugačiji od života njihovih vršnjaka u velikim gradovima. Srbija je ojačala i danas i njima može da pomogne i prigrli ih na pravi način – kaže Lakić.
Nataša Drakulić dodaje da se većina starijih ljudi vratila jer im je u izbeglištvu bilo samo telo, a duša je ostala na ognjištima.
– Moja pokojna baka je bila povratnik. Mislim da bi umrla mnogo pre budeći se u zoru i gledajući kroz prozor u novobeogradske ulice i misleći kako bi sad u zoru izašla iz kuće i gledala kakav će dan biti i šta treba raditi tog dana, da se nije vratila. Bilo joj je 67 godina kad smo izbegli, vratila se 1997. u opljačkanu i devastiranu kuću i opet ispočetka kao da joj nije bilo dovoljan Drugi svetski rat u kom su joj ustaše ubile majku i zapalile rodnu kuću. Na strani sam ljudi koji su se vratili, jer znam koliko im nije bilo lako, pogotovo u tim prvim godinama… S druge strane, izbegličke sudbine nekada čak zvanično to nisu ni bile, ali posle toliko godina ti ljudi krenuli su nekom drugom putanjom, stopljeni sa onim gde smo sad. I to je tako.
Čekajući pravdu
Na osnovu haških, oslobađajućih presuda trojici hrvatskih generala, u “Oluji” je počinjen ratni zločin i etničko čišćenje, ali niko za to još nije odgovarao.
– Posle puštanja Ante Gotovine iz Haga apsolutno ne verujem da je ta pravda moguća – izričita je Nataša Drakulić.
Dr Gulić takođe smatra da pravda neće biti ispravljena:
– Jedina prava prilika da za masovne zločine počinjene tokom “Oluje”, ali i posle završetka operacije, neko odgovara propuštena je 2012. godine.
Sanja Lakić ipak ne gubi nadu:
– Kolona na Petrovačkoj cesti je bila hod po mukama o kom moramo da govorimo. I pravo na pravdu imaju svi oni čije su porodice unesrećili, oni kojima su raskomadali živote i oduzeli detinjstva. Danas smo savladali sve lekcije iz prošlosti. Pravda je prespora za krajiške Srbe, ali i dostižna.
Uvek nastavljamo tamo gde smo stali
Naši sagovornici ističu da čine sve da jedni druge ne zaborave.
– Samo moja porodica živi rasuta u četiri zemlje na dva kontinenta. Blagodareći savremenim tehnologijama, komunikacija među porodicom, prijateljima i zemljacima odvija se gotovo na svakodnevnom nivou – kaže dr Milan Gulić.
I Sanja Lakić potvrđuje da je u kontaktu sa mnogim zemljacima, mada su udaljeni hiljadama kilometara i dalje u kontaktu.
– Skoro cela moja porodica živi od Amerike, Australije do Evrope. Naš narod se uglavnom okuplja oko Ilindana u rodnom kraju i verujem da im je tad najlepše.
I Nataša Drakulić se redovno čuje sa zemljacima, posebno prijateljima iz detinjstva.
– Ima nas zaista od Amerike do Australije. Imala sam sreću da odem tamo i da se vidimo. Vidimo se svaki put i kad oni dođu ovde. Mnogo mi znače i to je prosto neverovatno da mi uvek nastavljamo tamo gde smo stali. Ko ona deca što su se igrala od jutra do mraka, pa su štapom dolazila da nas razdvoje.
Trajni pečat
Dr Milan Gulić ističe da je “Oluja” na sve Krajišnike ostavila “trajni pečat”.
– Tako teški, prelomni i istorijski događaji, ne mogu da izađu iz sećanja. Ostavljaju trajni pečat na čoveku i često im se vraća u snu i na javi. Međutim, dodatnu težinu životu srpskog naroda iz Severne Dalmacije, Like, sa Korduna i Banije, a koji je proteran u operaciji “Oluja”, donele su teške i traumatične izbegličke godine. Najveći deo tih ljudi, po dolasku u SR Jugoslaviju ili Republiku Srpsku, nije imao doslovno ništa, osim tek ustanovljenog statusa “prognanog lica” – ni kuće, ni posla, ni ikakvih prihoda. Uz to, prognani krajiški narod je stigao u maticu Srbiju izmorenu višegodišnjim sankcijama i susreo se sa sunarodnicima od kojih većina, osim dobre volje da pomogne, ništa drugo i nije imala. Ipak spremnost da pomogne svojim prekodrinskim sunarodnicima bila je izražena kod većine građana Srbije i značajno se razilazila sa ponašanjem režima u Beogradu, koji se od samog početka surovo odnosio prema Krajišnicima, zabranjujući im slobodno kretanje i usmeravajući ih prema Kosovu i Metohiji, gde su neki od njih ubrzo ponovo postali stradalnici rata i doživeli tragičnu sudbinu. Osim toga, Srbi iz Krajine su, formalno gledano, doživljavani kao strani državljani i pred njima je bila višegodišnja procedura za sticanje državljanstva matične zemlje i dugo trajanje “prognaničkog statusa” – podseća dr Gulić.
