Tokom “Oluje” su vozili traktore i automobile ili bili previše mali da shvate zbog čega se čitav jedan narod seli. Na stotine je fotografija tih mališana u kilometarskim kolonama koje su vodile van Krajine.
I danas, 27 godina kasnije, i dalje ih svi nazivaju “decom iz Oluje”, a to su uveliko odrasli, samostalni ljudi od kojih mnogi imaju uspešne karijere, svoju decu… Većina je rasuta po belom svetu, ali sve ih spaja poreklo i bolno sećanje za koje nema leka.
– Poraz. Bol. Nepovrat. I beskrajna tuga koja nikad nije prošla i nikad neće proći. Kad vas neko otrgne iz prostora gde su vaši preci vekovima živeli, čiji su se koraci oblikovali po brdima i strnjištima po kojima su hodali i koje ste i vi naravno nasledili, pa vam sad svaka ulica neravna; iz prostora gde se njihov pepeo odavno stopio sa tom crnicom – šta je to nego poraz – ovako “Oluju” opisuje Nataša Drakulić, jedan je od najpoznatijih srpskih scenarista današnjice.
Zlokobna noć
Napisala je scenario za “Daru iz Jasenovca”, ali i za neke od najpopularnijih domaćih TV serija poput “Ubice mog oca” ili “Državni službenik”.
– Bilo mi je 16 godina. Previše dobro se sećam same “Oluje”, što mi je teško, a opet volela bih da mi je bilo više godina da sam imala što više lepog života pre nje. Izbegla sam iz Korenice, tamo sam odrasla. Ta zora u kojoj krećeš u nepovrat, okrećeš se još jednom ka životu koji se više nikad vratiti neće i ideš, a da ne znaš gde… Izgubljeni ljudi na sve strane, glasine o užasima koje se šire. Razdvojila sam se sa svojima u Donjem Lapcu, hteli su da krenem prva s rođacima nadajući se da možda još nešto može da se vrati. I to je bila najgora moguća situacija, jer imam 16 godina, idem sa rođacima, idemo polako, spavamo gde stignemo u kolima; nekad kraj reke; nekad u polju – ne znam više ni sama gde; brkaju mi se ti dani kolone i samo slušam šta je sve sa onima iza nas; šta je bombardovano, ko je poginuo, gde je presečeno. Kada sam saznala da su mi roditelji živi i da će nekad stići, kad god, e, tad kažeš sebi – idemo dalje pa kako god bude. I dan-danas mislim da me je taj osećaj kad iz beznadežnosti dobiješ vraćenu nadu prelomio više od svega u životu – priča Nataša Drakulić.
Milan Gulić je doktor nauka i viši naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju. Dosad ima više od 40 naučnih radova i knjiga. U “Oluji” je imao samo 10 godina.
– Živeo sam u Benkovcu, gradiću u Severnoj Dalmaciji, koji je bio nedaleko od prve linije fronta. Često je bio pod vatrom sa hrvatskih položaja, pa su granatiranja, sirene i odlasci u skloništa faktički bili sastavni deo života. Zbog toga i ono strahovito granatiranje, kojim je “Oluja” počela u zoru, 4. avgusta 1995, nije delovalo drugačije. Bio je petak, probudile su nas potmule tutnjave i detonacije. Iako se očekivalo da će prestanak granatiranja doneti smiraj, kako je dan odmicao, stvari su izmicale kontroli. Nije bilo struje, niti ikakvih relevantnih informacija, a sa dolaskom večeri bilo je primetno da ljudi polako odlaze i da se na cesti ka unutrašnjosti Severne Dalmacije formira kolona. Sa prozora sam gledao komšije kako pakuju najnužnije stvari i odlaze u noć. A noć koja se spuštala na moj grad na mestu gde se spajaju Bukovica i Ravni Kotari nije slutila na dobro. Ta zlokobna noć haosa, puna nedoumica, strahova i neizvesnosti često mi dođe u san, valjda jer me muči pitanje da li je moglo da bude drugačije i da li se, uprkos svemu, moglo ostati – priča dr Gulić.
Početak od nule
Sanja Lakić je narodni poslanik Skupštine Srbije. U prvom mandatu, nakon izbora 2020, bila je član više skupštinskih odbora – za pravosuđe, obrazovanje, ali i dijasporu i Srbe u regionu. Po obrazovanju je diplomirani pravnik, a na Pravnom fakultetu u Beogradu završava master studije. Osnivač je Regionalne škole “Sveti Sava” sa idejom spajanja srpske dece iz Hrvatske i Srbije. Nedavno je organizovala Letnji kamp koji je u Srbiji okupio mališane iz Slovenije, Hrvatske i Mađarske, a najzaslužnija je što je patrijarh srpski Porfirije za svoj 61. rođendan, u Hramu Svetog Save u Beogradu ugostio srpsku decu iz Slavonije, koja su mu kao poklon uručila ikonu i sliku hrama iz svog kraja.
Rođena je u Karinu kod Zadra i jedna je od “beba iz Oluje”.
– Nemam sećanja na “Oluju”, budući da sam imala samo godinu dana kada smo prognani iz Dalmacije. Ali imam sećanja na sve ono što je” Oluja” sa sobom donela u naše živote nakon 1995. O tome stalno moramo da govorimo da nam ne bi godine koje dolaze donele neke nove “Oluje”, “Bljeskove”, ratove… Ja sam izuzetno ponosna na moj krajiški narod. Dovoljno je da odete u naselje Busije kod Beograda, gde mahom žive naši Krajišnici. Videćete sve što ih krasi – privrženost domu, spremnost da od nule kreneš i da stvoriš potpuno nove živote. Ponosna sam na onu decu koja se danas pod srpskom zastavom bore i osvajaju različite medalje, završavaju fakultete i uspešni su u svom poslu, a potiču upravo iz tih krajeva bivše Republike Srpske Krajine. “Oluja” mi je i potvrda da ratovi ne donose nikad i nikom nešto dobro, naši rodni krajevi su ostali mahom pusti, a porodice su se razbijale na hiljadu različitih strana. “Oluja” je nepravda koja je zauvek promenila na stotine hiljada života – kaže Sanja Lakić.
Grobovi i stare šljive
Nataša Drakulić svoj zavičaj pamti po baki i deki, staroj šljivi u dvorištu rodne kuće…
– Dok je baka bila živa do 2016. išla sam dva, tri puta mesečno. Moj otac je sahranjen tamo, svi moji grobovi su tamo. Prvi put kad sam otišla posle bakine smrti, javila mi se strašna tuga jer više nije imao ko da me dočeka; samo sam se vrzmala po dvorištu čekajući da se ona odnekud pojavi i shvatajući da je sad sve gotovo. Gledala sam u one stare šljive koje je sadio moj deda i bilo mi je jasno da će se osušiti i da se više niko neće pentrati po njima, a nema sa koje nisam pala, ali nisam odustajala. Kraj jedne ere, nažalost. Volela bi da sam živela tu, nikad u detinjstvu nisam ni zamišljala da bi to moglo biti negde drugde. I radovali su me takvi snovi. Ali, nažalost, čovek snuje, a Bog odlučuje.
Pomešana osećanja
I dr Milan Gulić u Benkovac odlazi koliko mu vreme i obaveze to dozvoljavaju:
– Svaki put kad odlazim imam pomešana osećanja. Radost što koračam stazama detinjstva i zavičajem predaka i što gledam predivne dalmatinske krajolike – more, maslinjake, kamen, Krku, Zrmanju, ali i tuge jer su sela pusta, kuće devastirane, a u stanovima žive neki drugi ljudi. Rat je ostavio trajne posledice, ali odavno je došlo vreme za normalizaciju. Zamislite da je 27 godina posle Drugog svetskog rata – 1972. godine nekome na Jadranu smetao nemački turista
U službi naroda
Sanja Lakić kaže da je otišla u zavičaj kada je imala 11 godina.
– Otišla sam sa dedom, sve je još bilo pusto, zaraslo… Od tada idem stalno. Poslednje dve godine sam još češće u kontaktu sa srpskom zajednicom u regionu zbog mandata narodnog poslanika. I zaista mi je drago što mogu da služim mom srpskom narodu. Posebno me raduje što je Srbija na čelu sa predsednikom Vučićem prisutna u njihovim životima više nego ikad.
