U gorkim i bolnim sećanjima svih, pa i ovih dana preminule Milice Maljković, pretposlednje od četrnaestoro preživelih iz jame Ravni dolac na Dinari, najsnažnije su se urezala dobročinstva, sećanja na one koji su im na bilo koji način pomogli, pogotovo ako su to činili oni koji nisu morali.
Tako su se svih jedanaestoro koje sam u leto 1991. godine zatekao žive, sećali dobročinstva “hrvatskog oružnika”, žandara Vinka Tomaša, Dalmatinca za koga su svi tvrdili da ih je spasio i da bi svi oni skončali u jami da nije bilo njega koji se, rizikujući sopstvenu glavu, suprotstavio, oružjem zapretio i osujetio nameru ustaša da bace bombe kako ne bi ostalo oka za svedoka – kako bi prikrili svoje krvave, zločinačke tragove.
Jauci iz bezdana
Našao sam ga u Splitu i posetio u njegovom skromnom domu, u potkrovlju stare trospratnice u Slavićevoj ulici početkom aprila 1991. godine. Ovaj tihi, uvek vedri i nasmejani čovek, tu je u osamdeset trećoj godini brojao penzionerske dane i iščekivao iz belog sveta dve ćerke, dva zeta i petoro unučadi, brižan zbog svega onoga što ga je u tom času podsećalo na jedno crno i naopako vreme pred Drugi svetski rat, za koje je tvrdo verovao da je nepovratno minulo i da ga neće ponovo doživeti.
I od samog spomena Rujana, Dinare i jame Ravni dolac starcu je zadrhtao glas, vesele oči ovlažile, a kroz bore niz obraze se zasvetlucali potočići suza. Onda poteklo i setno kazivanje:
– Ja sam ti iz Segeta Gornjega kod Trogira. Bilo nas petero braće, kad sam odslužija vojni rok, poša sam u žandare. Prvo u pripravnu školu, u Valandovo, u Makedoniji, a poslin, za bivše Jugoslavije, još četiri godine službovao u Makedoniji. U stanici Saraj kod Skoplja.
Kad se zarati i kad mi obuče uniformu hrvatskog oružnika, ja sam prvo bija u Duvnu, a odatle me prekomandovalo u Donje Rujane. Bacanje u jamu je bilo priđe neg sam ja doša u Rujane. Pričali da su glavni bili ustaše emigranti. Bio neki Vodopija, a nije no krvopija, koji je naređiva i određiva koga treba uništit.
Jednoga dana ja doznah da u toj jami na Dinari ima još živih. Čuli čobani jauke i zapomaganja sa dna bezdanke. Ne znan ko je kaza, nije se smjelo ni pričat, ali ja odlućim ići vaditi ih – ko će dušu ogrišit i dozvolit da živi stvorovi skaplju. A pričalo se, kako mi se čini, da su u jami bili misec, misec i po dana.
Povedem još dva stražara, Juru Čubraniča – bio odnekud sa Hvara ili Paga, kako mi se čini – i mog vjenčanog kuma Ivicu Poljaka. Organizujemo i seljake, bilo ih bome, ne triba dušu grišit, koji su se i dobrovoljno javili i krenuli sa nama. Ponijeli dosta konopa, poveli magarad i iđemo uz planinu.
Vađenje preživelih
Kako se bližimo jami, vidim, množini muka i zort, ali ne dam da se vraćaju. Iđemo naprid, a za nama eto jednoga seljaka. Priziva me na stranu i veli: Tomaš, ako dolje odista ima živih, ubaci bombe, ne smije niko živ ostat. To njemu, po prilici, naredija taj Vodopija, emigrant, da se ubace bombe, da ne ostane svidoka.
To žandari ne rade, kažem mu ja, i nikome dlaka sa glave neće faliti dok sam ja danas živ!
Srića moja što taj Vodopija ili neko od tih njegovih poslušnika nije bija tu, inače bi meni odma bilo pištolj pa u čelo – oni što su rekli, to je i Bog s neba reka i preko njine se nije smilo…
Dođemo nad jamu. Bože dragi, te grozote! Prokletnici se od smrada ne može prić, a odozdo se čuje cvilež živih. Naredim da se spušte konopi, ali oni doli siroti neće da se vežu, misle da su opet došli ustaše da ih dotuku kako su, po prilici dolazili priđe. Zovemo, ubjeđujemo, ne pomaže. Svežemo onda žandarsku kapu i spušćimo im da vide da nijesu ustaše i tek onda pristadoše…
Minuo rat i strahote. Vinko Tomaš preživio. I njemu kao i svim bivšim žandarima skinuli uniformu, ali ga gledali s podozrenjem kao “oružnika” zloglasne Endehazije, ali on je spokojno radio jer je znao da se nije nigde ogrešio. Podozrenje i sumnjičenje Tomaša je potrajalo sve do 1949. godine, kada je on na nekom saslušanju i ispitu gde je bio i šta je radio tokom Drugog svetskog rata, ispričao kako je 1941. iz jame na Dinari izvadio i spasio četrnaestoro Srba.
Spasile mu glavu
Oni koji su se bavili Vinkovom prošlošću, slušali su ga sa čuđenjem i nevericom i bogzna kako bi dalje bilo da na adresu Novinsko izdavačkog poduzeća “Slobodna Dalmacija”, u kom je Tomaš radio, odnosno organa nadležnog za bezbednost u preduzeću, iz Mesnog narodnog odbora u Lištanima jednog dana nije stigao službeni dopis, izjava pet “jamarica”, kako su zvali preživele žene iz jame Ravni dolac, Erceg Milice, Lalić Danice, Bošković Mare, Maljković Milke i Bošković Cvite.
– E to je meni, sinko, spasilo i obraz i glavu – rekao je ovaj plemeniti čovek pokazujući taj nepobitni dokaz, na jednoj strani o velikomučeničkom stradanju nedužnih u jami na Dinari, a na drugoj o njegovom čojstvu i junaštvu, dodajući na kraju da je “ostalo i od Boga i od ljudi: ko dobro čini, zlu se ne nada…”
Trudnice
Osim već spomenute Stane Lalić, još dve mlade neveste iz Rujana koje su dospele u jamu – bile su u odmakloj trudnoći:
– I ja sam ti, da prostiš, bila u drugom stanju – ispričala mi je 1990. godine Gospava Cvijetić, udata Bošković. – Ja, ja, bilo mi živo dite pod pasom kad me bacilo u jamu i doli poslim kad sam se osvistila čula sam da je živo. I kako gođ sam ja mršala i propadala tako se i ono manje čulo… Eto, izvadilo nas iz jame nekako uoči Male Gospe, a ja rodila o Svetom Aranđelu. Ćerku ki jabuku. Krstili je Ljuba. Živila dvi godine, možda i dvi i po. Onda se razbolje, a u Livnu ustaše bile i ja je ne smila nosit u bolnicu…
A Sava Marčeta, udata Kozomara, dva-tri meseca pošto je sa ostalima izvađena iz jame, rodila dvojke, ćerkicu i sinčića:
– Bog znade, nije moglo nako tako – ispričala mi je 1990. godine ova krhka nesretna žena. – Napredna, baš ko da je po jedno bilo. A svejedno, ono žensko brzo umrije. Ostade mi muško. Puna kuća, ali za pola godine, pa mi i on umrije. Grešna ja, nijesam stigla ni da ga krstim no mi nekršten ode ko da mi ga neko ukrade…
K R A J
OD SUTRA NOVA SERIJA: Zaboravljeni humanista Vladimir Matijević
