I Boja Lalić, sada jedini još živi svedok iz pakla jame na Dinari, počela je da zapomaže kad se teško povređena i sa slomljenim kičmenim pršljenovima posle nekoliko dana otreznila na dnu jame Ravni Dolac:
– Ne mogu nikud mrdnuti, sve boli: razbijeno čelo, raskrižena donja vilica, polomljena rebra, povriđena kičma… Sto drugih uboja i rana i ne opažam. Žeđ teža od svega.
Danima ležim nepomična i pretrnula onako na onim leševima i čekam da mi crnjo, brat Bogoljub – on bio gotovo nepovriđen – ili ko drugi doturi vlažnu krpu da iscijedim kap vode. Jedan dan obrete mi se konop pored glave. Mislim snijevam, pa i ne pogledujem prema otvoru gore. Opaziše i drugi, pa zavikaše: Ko je bacio konop.
Ustaška prevara
Odozgo zbori muški glas: Mile Maljković iz Čaprazlija.
– E, Mile, mili ti bog dao, oćeš li nas izvaditi i spasiti muka, zavapismo mi uglas.
Obećava onaj odozgo i liporeči, pita ko ima živ i zbori da pokupimo pare i zlato od mrtvih da ne iđe krvnicima u ruke.
Neki posumnjaše: di bi Srbi mislili o parama i zlatu kod ovoliko mrtvih duša. Brane i zbore da se niko ne veže.
Živko pokojnoga Luke ne posluša, dom mu se crnio. Ode. Za njim i cura Bilanova, Sava, bila lipa, kukavica, u stotinu da ti je oko ugrabi. Svezaše onda i moga Bogoljuba, kukavica ja, da osta možda bi mi pretekao. Bio zdrav, po cio dan on i Živko i još neki pokušavali da se veru uz stinu i izađu bez konopa.
Zboriše i ja da idem, rane da vidam, ali meni sve nešto zbori: ne, ne!
Kad se gore glasnu puška razabrasmo da ono nije Mile Maljković.
Vratiše mi, ojađena ja, Bogoljuba i Živka ponovo u jamu, pa za njima i Savu, ali ne dadoše ni da ih pridržimo da im duša ispane, no zasuše kamenjem, velikim gredama, te pobiše sve ko se dobro nije sklonio ukraj. A džaba i sklanjanje, greda prsne pa kamenje udara na sve strane.
Najposlim bombe! Mili bože, raznose meso, odliću glave, ruke, noge. Zapomažu pored mene Jovo Bačković i Đoko pokojnoga Pavla Lalića. Mene pogodi u desnu nogu. Pljušti krv, rano moja, ki da si vola zaklao, a ja mislila da u meni više nema kapi ni pod grlom. Vrištim, nema nikoga da pomogne. Ja onda sama, skini maramu sa glave i nekako zamotaj. Geler mi je i danas tu i sa njim ću evo i u grob…
Preživeli jade
Đoko, kukavac, izdanu brzo, imao ga Bog na umu da se ne muči. Za njim naskoro i Jovo Bačković i mnogi drugi – prepolovismo se.
Ja ne mogu da se mrdnem ni koliko sam mogla priđem, a navališe crvi, bože dragi ko te jade da preživi. Nema više Bogoljuba da mi dodaje i kvasi krpe. Umrije i Janja, žalosna ja, i sve se pogubi, niko nikom više pomoći ne more…
A žeđ mi najteža. Probala i ja mokraću da pijem, ali ne mogoh. Na jedno misto pri stini, di je voda kapala, iskopali jednu malu kamenicu da se koja kap vode ustavi i nakapa, ali ja, tužna, ne mogu do nje doći pa onda na koljenima i laktovima nekako premilim preko onih trupla. Tamo nema ni jezik da skvasim. Puno crva, gmižu, ali ko to gleda, žeđ očiju nema.
Kad nas izvadiše iz jame, mene snijeli sve do Vodenog Doca, nijesam mogla ni na magare. Poslim u bolnicu u Livno.
Jednog dana, eto jednog bolničara, ne znam mu ime, vesela mu majka i Bog mu mjesto u raju dao, pamtim samo da je imao fes na glavi. Pita: “Imaš li ti koga ovdinak u Livnu?”
Zborim ja: Imam strinu Boju, dolazila ona i u bolnicu da me vidi…
Onaj ti bolničar mene u naručje pa pravo strini – vidio, zar, da mi života nije, a i ustaše izgleda pridje negda poklale neke Srbe koji su se ličili tu u bolnici.
Strika Iliju već bilo ubilo i strini ostalo četvoro o vratu na goloj ulici, ali me ona uze za najbliže dite i za godinu ostadoh kod nje, Bog joj dao i od moga zdravlja i svaku sriću i na ovom i na onom svitu.
Sve meni priđe no svojoj dici. A ja čuketnik i bogalj, njena dica ne mogu ni jest kad me vide. Čujem ja kako strini zbore da neću ostati svit o meni da zavisi, ali ona ne da progovorit.
I, aj, aj, tako neđe do iza Božića. Ja počeh pomalo da se opirem na noge. Sve me Blagoje strinin, vazda mu blago u dom, uzme pa me vodi, ko malo dite.
I eto, za muku moju, ja pretekoh, a i danas ne znam kako. Nekakva sila presudila da mi bude vika, a kome je vika tome je i lika.
Poklani u bolnici
Božo i Vaso Crnogorac iz sela Čelebić, uspeli su da se izvuku iz jame Bikuše, ali su, teško povređeni (Boži je bila slomljena vilica) ponovo dopali ustašama u ruke. Nekim čudom ih nisu odmah dotukli već su ih sproveli i uputili tobož na lečenje u livanjsku bolnicu, ali su im tamo ubrzo rane “izvidali”, jednako kao i svim ostalim Srbima koji su se zatekli u bolnici (među njima je bilo i dvoje dece iz Golinjeva, jedini koji su se nekim čudom izvukli iz jame Kamešnice) – svi su poklani u bolničkim krevetima.
Stravični pokolj je videla žena jednog od lekara – poreklom izgleda bila Ruskinja – i dotrčala sva prestravljena da kaže mužu:
– Joj, greote, poklaše onu decu, šta su ona kome skrivila?
– Jašta će nego poklati paščad srpsku – odgovorio joj muž, a ona zabezeknuta i zanemela od straha i bola izašla iz kuće i više se nikad nije vratila niti je iko čuo šta se sa njom zbilo.
Rodila u grobnici
Stana Lalić, jedna od preživelih iz jame Ravni Dolac, bila je u osmom mesecu trudnoće kad je dospela u ovu živu grobnicu duboku gotovo 50 metara, gde je nekoliko dana kasnije rodila mrtvo dete:
– Ne znam koliko je sve trajalo i kako sam se, da prostiš, rastavila, je li mi ko pomogao u mukama ili nije, tek ja u toj golemoj grobnici rodih mrtvo žensko dete. Bog ga imade na umu, odmah mu prekratio muke da se ne pati i ne skapava kao mi.
