Uz Maru Lalić, udatu Jurić, koja je bila najmlađa od svih četrnaestoro preživelih iz jame Ravni Dolac na Dinari, a umrla je u Banatskom Despotovcu pre tri godine, i nedavno preminulu Milicu – Milku Bošković, udatu Maljković, Božana – Boja Lalić, udata Radeta je sada jedini još živi svedok iz žive grobnice na Dinari.
Još se vije u svom domu u Guberu kod Livna. Sama i čemerna, dobrano zagazila u desetu deceniju života, ali odatle nije htela čak ni kad su naslednici onih koji su nju nekada mučili i bacali u jamu devedesetih godina prošlog veka počeli da joj zveckaju oružjem oko vrata, kad su počela ponovna ubistva nedužnih i nejakih, samo zato što su Srbi i što su se drznuli da ostanu na svom ognjištu. Za veliko čudo, nisu ponovo digli ruku na nju – ostavili su je da tu čami i dotrajava, sama i daleko od svakoga svoga…
Zaboravljeno prijateljstvo
– Bilo nas, zaludu, puna kuća – ispričala mi je svojevremeno. – Otac mi i majka, Marko i Ljubica, nas četiri sestre i dva brata. Kad se zaratilo, ja bila u dvanaestoj godini.
Na nekoliko dana uoči Svetoga Ilije te četres prve, čini mi se na dva dana uoči Ognjene Marije, povedoše oca. Ko se jadu nadao, dođoše komšije za njega, di će komšija zlo učinit. Zatvorili ga u Gredarovu kuću. Mati ujutro ide da mu nosi šta jesti. Ma jes vraga, ne daju joj ga ni vidit. Druge noći, poslim sam doznala, povezalo ih žicom bodavicom pa pod Prolog. Rano moja, sve muškinja što je bilo, četiri sela su tu složili…
Na Ognjenu Mariju, izjutra, nekako oko devet sati, ono kad se blago (ovce, koze, goveda, napomena B. S) u lad goni, zarediše po selu i nas kupiti i goniti, jedne u školu, jedne u kuću Gligića.
Nas u školu. Goni nas Mijo Plazanić. Prijatelj nam tobož, Dara Pere Lalića udata za njegovog brata Stipu, ali zaboravio prijateljstvo. Veli, morate ići, samo da vas popišu, sve ostavite di je, ni kuću zaključavat ne treba…
Tamo vele idete u Srbiju, ali nam ne daju da se pripovratimo i spremimo. Mili bože, iskupili se svi Rvati koliko ih ima u selu! Sve naši, rano moja, nijednog nema u vojničkom – civili. Koji nema pušku, ima lopatu ili kijak (batinu, napomena B. S). Breče, prite, ki da nisu oni ljudi od juče. Vele: Ko na stranu i korak mrdne, metak mu je u leđa…
Žene, one starije, i devojke stasale opazile šta će biti pa počeše pivat i psovat čim nas obrnuše put planine. Iđemo, a kud god pogledaš okolo po onim kosama gamižu ustaše, pobjeći ne moreš da moreš letit. Dušo moja mila, viruj tako je bilo, to ti je cila istina.
Dognaše nas i utiraše u onu pećinu na dno Ravnog doca, di nam je blago plandovalo. Zovu je Sajdina. Veli tu Živko pokojnoga Luke Lalića, malo je bio stariji od mene:
– Jadan ja, nas će u jamu bezdanku…
Lelek do neba
Jes vala, tako reče. Rekoše i drugi. Galka (Milica Erceg, napomena B. S) se onesvisti. Mrtva, mrtva…
Čula sam poslim da su jedni ćeli bombama da nas pobiju tu u pećini, ali drugi ne dali: ko će kupiti komade i vući mrtve lešine u jamu…
Počeše da prozivaju po familijama. Prozvaše i nas. Majka nosi nesritnu Dostu u naramku, nije joj ni po godine bilo, a Zorku vodi za ruku. Brat mi, crni Bogoljub, sestra Janja i ja prid njom.
Kad izbismo na kosu prema jami, imamo šta čuti i viditi: lelek i vriska do neba se čuje, a oni krvnici alaču i dozivaju se. Najgrlatiji Baćo Odak i Mate – Maćan Ćenan: nagnaj, Mate, dočekaj, Baćo, udri to tamo, u jamu ga majku mu srpsku…
Dušo moja mila, ovo ti je cila istina i ako nije vako bilo dabogda ja opet u jamu. I nisu tuđi no sve naši seljaci, komšije – oni nas pobiše i pobacaše u jamu. Ja da znam, nije samo Jozo Šibenik. On nije ćeo: pucajte, udrite, rekao, ja to gledati ne mogu i neću dizati ruku na komšije…
Nikako ne znam šta je i kako sa mnom bilo, kako sam pala i koliko sam u nesvisti bila. Prvo sam čula Galkin glas. Zapomaže: Položite mi zekanu… Učini mi se da sam u Galkinoj štali. Ma šta ću u Galkinoj štali?! Trgnem se i malo ispravim, ali me žestoki bolovi oboriše i u glavi mi se razbistri.
Desno oko ne mogu otvoriti. Gledam na lijevo: mrak mrkli. Galka odista pored mene, čujem joj glas, i dalje viče da mora kući konju položit. Čujem i druge glasove, ječanje i zapomaganje:
– Ajme, meni, crnoj, di smo ovo mi? – vrisnuh.
– E, u kukavici, u jami! – zbori neko.
– U kakvoj jami, crna srićo!?
U bezdanki, u Ravnom docu…
Sudbina Nine Odaka
I do ustaša je, naravno, brzo doprlo ko je pomogao preživelim u jami Ravni dolac, ko je javio Talijanima, pa je izgleda i Ninu Odaka kasnije stigla sudbina Srba kojima je pomogao – i njega, po prilici, stigao ustaški nož i džaba mu bilo što je Hrvat:
Jozo Odak, zvani Šosmo, otac Nine Odaka, bio je, po kazivanju svih Srba iz Rujana, pošten čovek koji se otvoreno protivio uništavanju Srba. Njegov mlađi sin Nine se bio uvrgao na oca. Ovaj osamnaestogodišnji mladić je kasnije otišao iz Rujana i trag mu se zameo u ratnom vihoru, a zauvek je ostala sumnja da su mu upravo ustaše negde poradile o glavi jer mu nisu mogle oprostiti to što je pomogao da prežive svedoci iz pakla na Dinari.
Opirao se zločinu
Nepoznata je i sudbina mlađanog sina Ivana – Ivande Jurete. Niko od ono malo preživelih Srba iz Rujana nije mu upamtio ime, ali kažu da nije bio punoletan kad su ga koljači na Ognjenu Mariju nagnali da u jamu Ravni Dolac baci jedno dete – bilo izgleda od Lalića. Neki od preživelih iz ovog mučilišta bili su svedoci koliko se opirao i kako je istog trena kad je nesrećno dete zamaklo u mračno grotlo jame i on pobegao glavom bez obzira i više nikada niko o njemu nije ništa doznao niti dokučio kakvu je sudbinu dočekao.
