Od 218 osoba, uglavnom žena i dece iz sela Rujani, koje su ustaše 30. jula 1941. godine, bacile u jamu Ravni Dolac na Dinari, njih četrnaestoro je preživelo i iz jame izvađeno posle mesec i po dana. Među njima je bila i Milica – Milka Bošković, udata Maljković. Novinar Budo Simonović je o ovom ustaškom zločinu napisao knjigu “Ognjena Marija Livanjska”, a tema ovog serijala je sudbina Milice Maljković koja je nedavno preminula.
Priču o Milici – Milki Bošković, udatoj Maljković, nedavno preminulom svedoku ustaških zločina u livanjskom kraju 1941. godine, posebno iz jame Ravni Dolac na Dinari u koju je i ona ubačena zajedno sa majkom, tri sestre, bratom i još 212 bliskih rođaka i komšija, nejači iz sela Rujani, zapisao sam u leto 1990. godine.
U predvečerje jednog jesenjeg dana 1955. godine, neko zazvao odozgo iz Dinare, sa vrh Kovioca, i glas otišao u Rujane da je poginuo Mirko Maljković. Plećatog, prkosnog deliju koji se oči u oči trojice nije plašio, našli mrtvoga među stenama.
Napustila ukleti kraj
Onaj kome je bilo stalo da se oko toga ne diže prašina sve protumačio kao nesretan slučaj i postarao se da sa Mirkom u grob pođe i tajna o njegovoj smrti. Oni koji su mogli i smeli nisu želeli da se oko toga bilo šta ispituje i proverava, a oni koji su želeli, niti su mogli niti smeli reč prozboriti. Ostala je tako samo sumnja da jedna rana na stomaku stradalog nije “nesrećni slučaj” i da ovaj gorolom koji je u dušu poznavao planinu znao svaku škrapu i pećinu, nije mogao napraviti tako fatalnu i kobnu grešku da slučajno izgubi glavu u vrletima…
Suprugu Milicu (ili Milku, kako su je svi zvali) više ništa nije vezalo za Rujane. Shvatila je da je za nju to ukleti kraj i sa troje dece se zaputila u Srbiju. Ostavila je neopojene grobove svojih najmilijih i silne rodbine Lalića koja je završila na ustaškim stratištima u leto 1941. godine. Ostavila crne uspomene na ono što je i sama preživela u jami Ravni Dolac, nedaleko od mesta na kojem je, eto, petnaest godina kasnije pod čudnim okolnostima skončao i njen muž Mirko Maljković.
Skrasila se u Surčinu kod Beograda. Stekla novi dom i imanje, podigla decu, dobila fino potomstvo, a rane iz rodnog kraja su i dalje bile žive, krvarile i bolele. Grdni ožiljak na desnoj slepoočnici, gde je mozak do kraja života samo koža štitila, bio je jedan je od onih vidljivih tragova stradanja koje je preživela ova tvrda žena, ali su ožiljci u duši bili mnogo dublji i bolniji. Svejedno, ona je živo svedočila o ustaškim zločinima u Gornjim i Donjim Rujanima i strahotama koje je preživela u jami Ravni Dolac na Dinari.
U stvari, u svest devojčice, seljančeta koje je bilo tek zakoračilo u desetu godinu života, najsnažnije se i urezao bol i patnja koji se rečima ne mogu ni iskazati ni opisati. Bol i strah, strah i bol – to je ono što je večno pamtila, što je sevalo kao nož pri svakom pomenu rodnog kraja, pri svakom pomenu Livna, Rujana, rata i ustaša.
– Ne pamtim toliko čas kad su mi odveli oca Iliju, stričeve i brata od strica, koliko onaj strah koji nas je obuzeo poslije i brigu koju sam čitala majci Cviti na čelu. Rekli da ih vode u Srbiju, a ona samo ponavlja:
“Neće biti dobro, neće biti dobro…”
Žeđ najveća muka
Trajalo to tako, bar dan-dva, a meni se, bogme, čini i mnogo duže – u mukama se dan obrete careva godina. Jedno jutro majka spremi Nevu, tako smo zvali strinu Gospavu, najstariju mi sestru Danicu, mlađu Ubavku, maloga brata Rista i sestru mi od strica Dušanku da idu tobož u planinu da čuvaju blago a s naumom da bježe u Dalmaciju, u Bitelić – tamo nam ujčevina bila. Posla poslije i mene za njima, ali me oni vratiše odozgo ispod Vodenog doca. Ja jedva i dočekala samo da se ne odvajam od majke.
Tek što sam došla kući, eto na vrata Mićo Šibenik i jedan mu rođak, zvalo ga Ljudina. Naše prve komšije, brate, nijesu tuđini, zalogaj smo dijelili i nijesmo se razdvajali. Obreli se odjednom tuđi i nepoznati, breče i gone nas napolje kao iz tuđe kuće. Zbore majci: idete u Srbiju, ništa ne treba da nosite, sve je uređeno, sve vas tamo čeka…
Ne razumijem ništa, držim se majci za skut i krijem oko nje. Žedna, a ne smijem iskati vode. U stvari, žeđ je ono što najviše pamtim. Žedna i druga djeca, tiho plaču i mole vode. Još kad obrnusmo uz planinu!
Do Vodenog doca i nekako. Tu bila voda, neka korita za stoku, i mi djeca poletjesmo da pijemo, a oni krvnici zagalamiše i počeše da pucaju preko nas – ne dadoše nam ni da priđemo, da skvasimo usta…
Kad nas dognaše do jedne pećine, zovu je Sajdina pećina, ovce i drugo blago nam u njoj uvijek plandovalo, zbori strina Marica:
– Sad će nas ovdinak bombama pobiti…
Tog časa ja sam pritisla oči rukama i sklupčala se majci pod pazuvo. Niti znam ko nas je izveo iz pećine, ni kako sam došla do jame, ni ko me bacio u jamu – ništa. Pričali mi poslije da je prošlo pet- šest dana dok sam se osvijestila i počela zvati majku. Svi mislili da sam mrtva kad su vidjeli kakvu grdnu ranu imam na glavi.
Mravinjak crva
– Niko se nije nadao da mogu preteći – sećala se Milica – da mi mravinjak crva i u mozak neće ući na otvorenu ranu na glavi. Da je barem bilo čiste krpe da me previju ili vode da mi krv speru. Jedino što je majka o pasu imala jednu britvicu, onu kovanu sa koricama od kozjeg roga, te mi je otkinula kosu i očistila dlake iz zakorele rane. To bilo sve.
Strah jači od bolova
I po Miličinom kazivanju, žeđ je bila iznad svih ostalih muka:
– Kad bi mi majka iz ovlažene prljave krpe iscijedila po kap vode u vrela usta ili ovlaži suve ispucale usne, vrisnuli bi bolovi žestoki. Tako za tren pa sve opet utrne i plane vatra u ustima, u grlu. A sve to je nestajalo i prestajalo kad bi ustaše ponovo došle nad jamu. Strah od kamenja i bombi je nadjačavao sve bolove.
Poverovali Nini Odaku
– Tek kad se iznad jame javio Nine Odak nije me bilo strah – kaže Milica. – Ni mene, a čini mi se ni ostale. Ne znam zašto, ali je njemu i glas bio drugačiji, nekako mek i topal i svi smo mu nekako povjerovali, a znali smo ga dobro, čuvao je blago sa nama. Zove i on Danicu – mislim da je bio negđe njen vršnjak. Možda smo mu povjerovali i zato što se neko sjetio da mu ni otac Jozo nije bio među onima koji su nas gonili i bacali u jamu.
Nijesmo se prevarili. Zahvaljujući Nini i ocu mu Jozi dopro je glas do Talijana i otuda brže krenula naredba da nas vade…
