– Tada je i ćoravi vidio šta se sprema – nastavlja svoju ispovest Cvita Bošković. – Sutradan po zori sam zato uputila jetrvu Gospavu, decu Danicu, Ubavku i Rista i deveričnu Dušanku da gone ovce u planinu, a onda da preko Dinare biže u Dalmaciju, u Bitelić, u moj rod, ali me oni nisu poslušali, vratili se kad su čuli da ustaše zlo rade i u Dalmaciji.
– Poslala poslije za nama i sestru mi Milku – kazivala mi je 1990. godine Cvitina ćerka Danica, koja je posle rata svila toplo porodično gnezdo sa Markom Lalićem u Aranđelovcu – ali je mi vratismo, da ne ostaje majka sama sa nesritnom Stanom. To mi bila najmlađa sestra, ne znam je li tada imala tri godine…
U bezdan za svojima
Kad su se na Dinari iznad jame Ravni dolac, gde su Danica i ostali čuvali ovce, pojavila dvojica ustaša, ona je ugrabila da se na vreme skloni u žbunje, a njenu strinu, brata i sestre su poveli put sela da bi ih bajagi upisali u nekakve spiskove:
– Odjednom, odozdo od Ravnog doca doprije lelek i vriska – sećala se dalje Danica. – Istrčim na čistinu, imam šta i vidjeti: uzgamizao mravinjak naroda oko bezdanice, a okolo naoružani ljudi, po oružju poznajem da su ustaše – sve u grupama gone i vuku narod od Sajdine pećine i bacaju u bezdanku. Piska dice i kukanje žena nadjačava galamu i psovke krvnika. Odlijegne i po neki pucanj. Mili bože, jada, do neba se čuje. Meni se odjednom više ne živi. Vidim privedoše jami i strinu Gospavu, i brata mi i sestre, i ja bez razmišljanja poletjeh ka jami.
Krvnici okružili sa svake strane, ne daju prići. Ne pitam, jurnuh da prođem, a Mile Perić, zvani Tomišić, raspali me nekakvim štapom po glavi. Jedan pored njega ima pušku, ali taj ne pruža ruke, a Mile samo štap, nekakvu čvornovatu batinu. Zavrtje mi se u glavi, odnese mi maramu na štapu, ali se ne dadoh – ne padoh.
Mile me zgrabi za ruku. Ne dam se ja, pusti život, bila mi osamnaesta godina, omanuh sa njim kao sa prnjom. On me onda ugrabi za pletenice, pale mi niz leđa, puste, a bile su teške – debele kao ruka najsilnijega momka. Krvnički me stiska za kosu i smije se, smije iz svega glasa, prezadovoljan što me savladao i ukrutio. Onda me pita znam li di su moji. Ja ćutim, a on se još glasnije poče smijati i onako kroz smijeh mi veli:
– De se ti udaj za me pa nećeš u bezdanicu.
Bog ih sačuvao
Sledih se: sad će me osramotiti! Potpuno obnevidjelu od straha i bola, dovede me na stinu iznad jame. Ne čujem više ni plač ni jauke onih koje dolje privode jami, ni krike jezive onih koji lete u bezdan.
Sama ću! – vrisnuh i istrgoh se Tomišiću iz ruku…
Više se ničega ne sjećam. Ni kako sam skočila u ambis, ni kako sam padala, ni da li sam negdje okolo udarala prije nego sam pala na dno 卼br/>Sanjam: noć, ja spavam sa majkom, studeno mi, zebu mi noge i leđa. Pokušavam da se pokrijem. Nema ponjave:
– Mama, kud mi odvuče taj biljac (pokrivač, napomena B. S), smrzoh se – zborim majci.
– Kakav biljac, crna nesritnice, zar si živa, mi smo u jami! – osvijesti me majčin glas…
A sve ti je to nekakvo božje davanje. Ko može virovati da čeljade može o kapi vode preživjeti misec i po dana pod zemljom, u bezdanici, u kasapnici grdnoj. Četrdes i pet- šest metara jama duboka – tako kazivali oni koji su nas vadili – mjerili konope. Mjerili i neki poslije, a odakle sam ja skočila ima još bar petnaes metra više. I ko tu sad može reći da nas nije sačuvala nekakva sila nebeska?
Pili mokraću
Najviše preteklo dice nesritne – sećala se Danica Bošković, udata Lalić. – Krvava i nagrđena, a opet im krv ne da mira. Puzaju se i pokušavaju peti uz stinu. A stina, bog je kleo, glatka i mokra, ispenju se po nekolika metra pa popadaju ponovo, ali ne odustaju. Žeđ odoljela, na svaku stranu čuješ samo vodu ištu. Za nekoliko dana pa vidim dice jadne mokre u opanke, u cipele i to piju. Ja ne mogu.
Kasapnica
Danica Bošković, udata Lalić je najviše pamtila te strašne trenutke kad su ustaše ponovo dolazile nad jamu i bacale na njih kamenje i bombe da ih dotuku:
– Mili bože, strašne kasapnice! Tu se više tila u cilo ne može vidjeti. Samo truplje bez glava, bez ruku, bez nogu – gomila mesa. Pretekosmo samo mi što smo se nekako izmakli u krajeve, ali i mi izranjavani i nagrđeni. Danima poslije, čim opazimo da je svanulo, ćutimo, sve u stvari da će se krvnici ponovo vratiti, da će ponovo biti stinja i bombi. Noću onda pričaj, jadikuj, moli se bogu. Nema sna prokletoga, bog otvorio oči i to ti je. Ja ni poslije kad nas izvadilo za tri nedilje nijesam zaspivala, sve u nekom bunilu i strahu da ću se ponovo obresti u jami.
Zavideli mrtvima
Stena na dnu jame je bila mokra. Po kazivanju preživelih, danima su krvavim krpama sakupljali rosu, sisali mokre krpe i pokušavali tako da utole žeđ. U torbici nekog nesretnog čobančeta našli i jednu šerpicu koju su postavljali na mesta gde se rosa slivala, a onda se jagmili ko će ugrabiti da popije tih nekoliko kapi uhvaćenih u šerpici. Dva ili tri puta je za tih mesec i po dana padala i kiša, a čim bi se nad Dinarom sručio pljusak, u jami bi se pojavilo kratkotrajno vrelo. Oni manje povređeni, pretežno deca, tada bi požurili da se napiju. To je, međutim, za njih bilo smrtonosno:
– Vidiš, samo se smire i zaćute, kao da su zaspala – sećala se Danica – a mi im sve više zavidimo i mislimo da ih je Bog imao na umu da ne skapavaju kao mi i da ih crvi žive ne glođu kao nas…
