Od četrnaestoro preživelih u jami Ravni dolac na Dinari najstarija je bila Cvita
Bošković, majka sada preminule Milice Bošković, udate Maljković. Bilo joj tada četrdesetak
godina. Strašna porodična tragedija, gubitak četvoro dece, muža i velikog broja najbliže rodbine, posledice muka koje je preživela u živoj grobnici u nedrima Dinare, nisu ipak slomili ovu hrabru, umnu i ponosnu ženu – poživela je sve do 1983. godine.
Zahvaljujući njenom unuku, profesoru Božu Laliću iz Aranđelovca, sinu njene ćerke Danice,
koja je takođe preživela u jami na Dinari, njeno sećanje je ipak ostalo zabeleženo na magnetofonskoj traci kao živo svedočanstvo i
poruka da se zlo leto 1941. više nikada ne ponovi:
Progon niz planinu
– Meni na Ognjenu Mariju četres prve banu na vrata komšija Mićo Šibenik i sa dicom me istera iz kuće. Druge, vidim, gone ostale komšije Rvati. Vele: ne more biti ta i ta nacija zajedno, moramo u Srbiju…
Okrenuše nas stranom uz planinu. Dvjesta i dvades duša. Sve uboga dica i žene. Gone nas Pašalići, Plazanići, Guje, Đenani, Jurete, Perići, Šibenici – sve komšije najbliže, pedeset ih ima. Ivan Guja uprtio klepku
(čaktar, napomena B. S) nosi pred nama kao pred buljukom ovaca. Gonili, brate, taj Stipan Plazanić, pa Ivan Perić, pa Niko Đenan, pa Mate Đenan, pa Mirko Đenan,
pa jedan Šuker, zaboravila sam mu ime, pa Nikola Đenan i sin mu
Božuka, pa onda Stipe Odak, Mijo Odak, Slavko Odak, Jakov Odak, Jure Odak, pa Stipan Pašalić, Ivan Pašalić, Nine Pašalić, Pero Pašalić, pa Božo Jureta, pa
već sam rekla Mića Šibenika, pa Šukerima sam imena zaboravila, đavo da ih nosi, znam dobro onoga jednoga, četiri je sina imao…
Od odraslih ja sam četvrta bačena u jamu i nisam bila sama u nesvisti… Čujem onda i moju ćerku Milku, počela da viče:
– Mama, mama, pomagaj, ugušiće me dva mrtva isana…
Dopuzam nekako do nje. Nju pritisle dvi mrtve žene, bač ko dva
snopa. Ona dite grešno, ne znam je li i deset godina imala. Kurtaličem je i stavim preko krila. Osjetih onda na koljenima nešto
mlako. Pogledam, kad ono se Milki iz razbijene glave sliva krv.
Tako svu noć. Ona mi ječi na krilu, kuka, bode je i vrijeća kosa. Na
glavi joj se skorela krv i otežale pletenice. Ja imala
o pasu neki nožić te ja kad svanu i malo se zrake ukaza
doli na dnu jame, zaredih, svu joj kosu
odrežem i svalim baš ko kapu pletenu. Sinu rana na
slepoočnici, rano moja, nema kosti,
mozak joj vidim – igra ona opna baš
ko oko kravlje – a ja grešna kad viđoh zaučinih:
– Joj, jadna ja
što mi mrtva nisi!
Majčino kajanje
Posle, kad su nakon mesec i po dana izbavljeni iz jame i preživeli, Cvita Bošković se celog života kajala zbog te grešne misli.
– Čovik griješi dok je živ – sačuvao je od zaborava njeno kazivanje unuk Božo.
– Ispade: kome je vika, tome je i lika.
Milka mi, eto, svejedno poživlje, ima danas lipu porodicu…
A baš u taj čas kad sam, grešna mi duša, pomislila da bi bilo
bolje da mi je i Milka namah bila mrtva, javi se i moja Danica. Živa i ona. Ja i ne znala da mi je u jami. Uputila je toga jutra sa mojim nesritnim Ristom i Ubavkom da
biće u Dalmaciju mome rodu, a ono ih povatalo u planini i doturilo u jamu…
Kad nas izvadilo iz jame vratiše nas u selo, želi nas dati po ku-
ćama. Eto na njega komšije Mića Šibenika, istrča na raskrsnicu
pred nas pa viknu:
– Nemojte mi smrada goniti kući, jedva sam ih se jednom kurtalisao!
Obreo se tu i tabornik (kmet u selu, bio takođe Hrvat, napomena
B. S), a bio dobar taj tabornik, lično je mome diveru Marku Boškoviću rekao: biži, biži brate, i kaži ostaloj braći kome moreš, u Graovu je sve pobilo… Naljuti se tabornik na Šibenika pa veli:
– Iz Boškovića kuće ih ima petero i baš ćemo ih sve u kuću Boškovića, za inat tebi…
E poslim za tri miseca nisam nigda zaspala. Nit što čvrsto pojela. Samo šta popit. Koža prirasla za grbaču, rebra se nadnila, jagnje bi mogla sakrit pod rebrima. A svejedno, pretekosmo, ne bi kako je rekao Mićo Šibenik…
Opet sinu dala ime Ilija
Teško povređenoj Milici Erceg, zvanoj Galka, na dnu jame je nekoliko dana kasnije
na rukama izdahnuo njen petogodišnji sin Ilija. Pošto je njen muž Pero preživeo ustaški pogrom, ona je kasnije, opet rodila sina i dala mu ime Ilija, što je, inače, bio
običaj svih mučenika koji su preživeli pokolje i kasnije zasnovali nove porodice. U
tome je posebno karakterističan slučaj Petra Vujanovića iz sela Želebič, koji je preživeo bacanje u jamu Bikušu, ali ne i njegova supruga i šestoro dece – tri sina i tri
ćerke koji su pobijeni. On se kasnije opet oženio i opet dobio tri sina i tri ćerke, čak i istim
onim redom kako su mu se rađala i deca koju je izgubio, i svima je dao ista imena…
