Reagujući na tekst našeg lista u kome se navodi da je u poslednja tri meseca Savetodavna komisija za ljudska prava Unmika, na osnovu žalbi, u 31 slučaju nestanka Srba (1998, 1999 i 2000), konstatovala propust u istrazi Unmika, Trifunović ističe da porodice praktično nemaju nikakve druge mogućnosti, jer tu misiju nije moguće tužiti sudu.
Komisija za ljudska prava je mišljenja donela na osnovu uvida u istražna dokumenta Unmika. Od misije UN na Kosovu traži da javno prizna odgovornost za propust u sprovođenju efikasne istrage, da uputi javno izvinjenje porodicama, kao i da nadležnih organa na Kosovu zatraži da preduzmu sve moguće korake kako bi osigurali da se krivična istraga nastavi, a počinioci budu izvedeni pred lice pravde.
Advokati, pomozite!
– Ubice moraju biti kažnjene. Nećemo ostaviti niti jedan zločin nerasvetljen i nekažnjen. Apelujem na sve advokatske kancelarije da nam izađu u susret i da nam pomognu da dođemo do pravde – kaže Milorad Trifunović, koordinator Udruženja nestalih i kidnapovanih Srba i nealbanaca sa Kosmeta.
– Njihovo priznanje nam znači. To što priznaju da su krivi dovoljno je za pokretanje krivičnog postupka. Teško je i zamisliti koliko su te porodice fizički i psihičke unakažene, kroz šta su prošli i koliko su propatili i koliko danas pate – kaže Trifunović.
Povodom nestanka novinara srpske redakcije Radio televizije Kosova – Marjana Melonašija 2000. godine u centru Prištine, Komisija za ljudska prava je izrazila i sumnju da nije bilo volje da policija Unmik sprovede istragu "pogotovu kada ima naznaka o politički motivisanom nasilju koje je ukazivalo na osobe povezane za OVK".
– Božić, a sama za stolom. Bez deteta, bez porodice, bez potomaka – na ivici suza je pričala Cica Janković, majka Marjana Melonašija.
– Mene ne može ništa da zadovolji, osim da mi sina vrate živog. Mogu da odgovaraju, mogu da ne odgovaraju, ja svoje dete nemam. Da su hteli bilo šta da urade, oni su mogli da puste zatvorenike, da spasu neke od tih 400 ljudi, da čekaju na razmenu, pričala je jako potresena drhtećim glasom.
– Svoj bol zadržavam za sebe. Nisam osoba koja puno govori. Šta može čovek da kaže? Za Srbe je pravda nedostižna. Naših najmilijih nema, mi smo proterani iz svojih kuća.
U Unmikovoj dokumentaciji ne postoji niti jedan istražni spis koji bi ukazao da su policajci bilo koga ispitali vezano za nestanak Melonašija. On je otet 6. septembra, više od godinu dana od dolaska Kfora na Kosovo.
Istaga "na čekanju"
Misija Unmik nije sprovela efikasnu istragu u slučaju nestanka Zlatka Antića kidnapovanog u Prizrenu 1999. godine, a čije se ime spominje u izveštaju o trgovini organima koji su za Tribunal u Hagu 2003. godine sačinili pripadnici te misije. Umesto da proaktivno prati tragove, Unmik policija je januara 2004. procenila da nije dostupan nijedan dokaz i stavila predmet "na čekanje", zaključila je Savetodavna komisija za ljudska prava Unmika.
– Ako neko kaže da je Unmik bio nezainteresovan, da je odgovoran što je pala prašina na dokaze, što se izgubilo toliko vreme i što mi i danas ne znamo ko je ubio ili oteo novinare, onda tu postoji odgovornost. Sa stanovišta međunarodnog prava to je opstrukcija pravde – kaže Nino Brajović, generalni sekretar Udruženja novinara Srbije.
Od avgusta, 1998. do septembra, 2000. godine na Kosovu i Metohiji je nestalo i ubijeno sedmoro novinara, a ni u jednom slučaju nisu pronađene ubice i kidnaperi naših kolega.
Tužbu Savetodavnoj komisiji za ljudska prava uputili su i Goran Knežević, sin Ljubomira Kneževića novinara prištinskog "Jedinstva" i dopisnika "Politike" koji je nestao 6. maja 1999. godine kod Vučitrna.
Uputio je i Stevan Simović otac Aleksandra Simovića koji je bio zaposlen kao novinar i tumač na radio stanici Medija ekšn internešenal. Aleksandar je nestao 21. avgusta 1999. u Prištini, a njegov otac navodi da su ga oteli članovi OVK. Deo njegovih posmrtnih ostataka pronađen je u selu Obrinje kod Glogovca, a porodica nije dobila nikakvu zvaničnu informaciju o istrazi i okrivljenima za ubistvo.
– Poruka i javnosti i novinarima je istovetna – na Kosovu nema pravde za one nad kojima je izvršen ratni zločin. Nema pravde i satisfakcije za njihove porodice i nema kazne za te zločine. Praksa je pokazala da se to pre svega odnosi na zločine koji su izvršeni nad Srbima, jer se zločini nad Albancima procesuiraju. Prema našim saznanjima tek 2009. je Euleks prosledio tužilaštvima na Kosovu inicijativu za pribavljanje dokumenata i pokretanje postupaka za utvrđivanje nestanka Đura Slavuja, Ranka Perenića, Momira Stokuće i svih naših kolega koje se vode kao nestali. To se desilo nakon tri godine naših protesta. I dalje, nemamo rezultata – podvlači Brajović.
Kušner ponovo "prao ruke"
Bernar Kušner je burno reagovao pošto mu je novinar Ajmerik Karon rekao da je "Kosovo propala, mafijaška država čiji šefovi trguju drogom".
– Vi ste bolesni… Kako zamišljate trgovinu organima u zemlju u kojoj bolnice nemaju struju – rekao je Kušner gostujući na francuskoj televiziji Frans 2. Zvaničnici međunarodne policije, koji su u vreme Kušnerovog mandata bili na Kosovu, tvrde da je šef Unmika morao da zna za trgovinu organima. Pre četiri godine, tokom posete Gračanici, Kušner je na sličan način napao novinara "Glasa Amerike" Budimira Ničića, koji mu je, takođe, postavio pitanja vezana za trgovinu organima. Kušner je tada čak pitao "šta je to žuta kuća"?
Unmik na stub srama UN
Srbija bi trebalo da zahteva posebnu sednicu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija na kojoj bi zatražila donošenje rezolucije o odgovornosti Unmika i konkretnoj odgovornosti pojedinaca u toj misiji za propuste koje konstatuje Savetodavna komisija za ljudska prava Unmika. Takođe, i da pronađe mehanizam da se osnuje fond za obeštećenja žrtava masovnih kršenja ljudskih prava na KiM, smatra Duško Čelić, zamenik predsednika Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih s prostora bivše Jugoslavije.
– Po tom pitanju država nije preuzela ništa konkretno i mislim da nema ni političkog interesa da talasa u SB, jer bi jedna takva eventualna pravna i diplomatska akcija Srbije na insistiranju na odgovornosti pokazala da su ključne pozicije u Unmiku imali ljudi iz EU i SAD. Zato se bojim da su naše žrtve "kolateralna šteta" jedne takve politike.
Čelić ističe da je Savetodavna komisija donela više od 100 mišljenja, a da se niti jedno od njih ne spominje u više od 60 izveštaja o Kosovu koja su razmatrana pred Savetom bezbednosti.
– Nema ni slova o tome. Niko nije reagovao u tom pravcu da ukaže da u izveštaju nema dela koji se odnosi na odgovornost Unmika.
I on šansu vidi u specijalnom sudu za ratne zločine koji treba da se formira, odnosno da će do do istine doći kroz krivične postupke koji će se pred njima voditi.
– Ali, bojim se da od toga neće biti ništa. To je sve na dugom štapu.