Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava od 17 sudija utvrdilo je danas, u konačnoj presudi, da su neki od ranijih režima nadzora u Velikoj Britaniji bili u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
Veliko veće je ovo utvrdio odlučujući u drugostepenom postupku u slučaju “Veliki brat i drugi protiv Velike Britanije”.
U ovom procesu se 16 nevladinih organizacija, novinara i aktivista iz Velike Britanije žalilo Strazburu zbog tri režima nadzora: presretanja masovne komunikacije, prijema obaveštajnih podataka od stranih vlada i/ili obaveštajnih agencija i pribavljanje komunikacionih podataka od provajdera komunikacionih usluga.
Prvostepena presuda sa sličnim zapažanjima doneta je u septembru 2018. godine, nakon čega je na zahtev podnosilaca predstavke slučaj predat Velikom veću na konačno odlučivanje.
U međuvremenu, Velika Britanija je promenila zakonsku regulativu.
Britanska obaveštajna služba – glavni akter u nadzoru svetskih komunikacija
U informaciji suda se navodi da je Veliko veće jednoglasno utvrdilo da je režimom masovnog presretanja komunikacija i režimom za dobijanje komunikacionih podataka od provajdera, prekršen član 8 Konvencije, koji reguliše poštovanje privatnog i porodičnog života.
Takođe je jednoglasno utvrdilo da je režimom presretanja masovne komunikacije i režimom za dobijanje komunikacionih podataka od provajdera Velika Britanija prekršila i član 10 Konvencije – koji reguliše pravo na slobodu govora, jer nije sadržao dovoljnu zaštitu poverljivog novinarskog materijala.
Glasovima 12 glasova prema 5, Veliko veće utvdilo je da nije došlo do kršenja prava na privatnost u pogledu režima Velike Britanje za traženje presretnutog materijala od stranih vlada i obaveštajnih agencija.
Istim odnosom glasova, Veliko veće je utvrdilo da nema kršenja prava na slobodu govora režimom za traženje presretnutog materijala od stranih vlada i obaveštajnih agencija, jer je, kako je ukazao sud, predviđao dovoljno zaštitnih mera od zloupotreba i osigurao je da britanske vlasti nisu koristile takve zahteve kao sredstvo za zaobilaženje svojih dužnosti prema domaćem zakonu i Konvenciji.
Sve počelo otkrićem Edvarda Snoudena
Podnosioci žalbe “Veliki brat i drugi” pokrenuli su ovaj slučaj putem više, kasnije združenih, pritužbi tokom 2013, 2014, i 2015. godine, posle otkrića bivšeg saradnika američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) Edvarda Snoudena o strategiji masovnog nadzora komunikacija koje su sprovodile američka i britanska vlada.
Prema dokumentima koje je 2013. otkrio Edvard Snouden, gde je obelodanjeno masovno prisluškivanje američke Agencije za bezbednost (NSA), britanska obaveštajna služba je bila glavni akter u nadzoru svetskih komunikacija.
Podnosioci predstavke tvrdili su da priroda njihovih aktivnosti znači da njihova elektronska komunikacija i/ili podaci o komunikaciji verovatno mogu da budu presretnuti ili zadržani od strane britanske obaveštajne službe, čime se krše njihova prava garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
Podnosioci tužbi nisu tražili nikakvu odštetu od vlade Velike Britanije već samo utvrđenje da su im prava prekršena i naknadu sudskih troškova. Na ime troškova u drugostepenm postupku Veliko veće im je odbilo 91.000 evra.
