Uticaj psa na razvoj deteta je zaista veliki, naročito kod dece koja su uključena u aktivnosti poput šetnje i igranja sa psom.
Deca koja žive u porodici sa psom tokom ranog detinjstva (od druge do pete godine) pokazuju bolju „društvenu i emocionalnu inteligenciju“ od dece koja žive u porodicama bez kućnih ljubimaca, pokazuje studija.
Za razliku od dece iz domaćinstava koja nemaju pse, deca iz domaćinstava koja imaju pse pokazuju znake boljeg socijalnog i emocionalnog blagostanja, ukazuje studija objavljena u časopisu “Pediatric Research”.
Tim stručnjaka sa Instituta za decu Teleton i Univerziteta Zapadne Australije proučavao je upitnike koje je popunilo više od 16.400 domaćinstava sa decom uzrasta od dve do pet godina. Nakon što su uzeli u obzir starost, pol, navike spavanja i nivo obrazovanja roditelja, ispitali su uticaj pasa na malu decu.
Autori su analizirali podatke prikupljene između 2015. i 2018. u okviru studije Playce. Roditelji dece uzrasta od dve do pet godina popunjavali su upitnik u kome su procenjivali fizičku aktivnost i socijalno-emocionalni razvoj svog deteta.
Od 1.646 anketiranih domaćinstava, 686 je imalo psa. Deca iz domaćinstava koja poseduju pse imala su 23 odsto manje šanse da će imati poteškoća u izražavanju i prepoznavanju osećanja i društvenih interakcija od dece koja su odrasla u porodicama bez psa.
Takođe je otkriveno da deca koja odrastaju uz psa imaju 30 odsto manje šanse za asocijalno ponašanje.
Autori studije su otkrili da je kod ove dece 40 odsto manja verovatnoća da će imati problema u interakciji sa drugom decom, a 34 odsto veća verovatnoća da će se ponašati socijalno inteligentno i pažljivo u igri sa drugom decom.
Takođe su otkrili da je manja verovatnoća da će deca iz domaćinstava koja poseduju pse imati emocionalne probleme.
Vanredna profesorka Hejli Kristijan, autorka studije, smatra da je zanimljivo videti razliku između dece čije porodice imaju psa u domaćinstvu, u poređenju sa porodicama koje nemaju pse.
– Iako smo očekivali da će posedovanje psa doneti neke beneficije u ponašanju maloj deci, bili smo iznenađeni kada smo otkrili da je samo prisustvo porodičnog psa u domaćinstvu povezano sa mnogim pozitivnim ponašanjima i osećanjima – rekla je ona.
Čak i među domaćinstvima u kojima je pas bio član porodice, postojala je razlika između dece, u zavisnosti od toga koliko su deca bila uključena u brigu o svom ljubimcu.
Deca koja su se pridružila svojoj porodici radi šetnje pasa najmanje jednom nedeljno, imala su 36 odsto manje šanse da će imati loš društveni i emocionalni razvoj u poređenju sa decom koja su šetala svog porodičnog psa manje od jednom nedeljno.
Štaviše, deca koja su se igrala sa svojim porodičnim psom tri ili više puta nedeljno su imala 74 odsto veće šanse da se redovno ponašaju pažljivije i brižljivije od dece koja su se igrala sa svojim psom manje od tri puta nedeljno.
Deca iz domova koji su posedovali pse imala su 23 odsto manje šanse da će imati poteškoća sa emocijama i društvenim interakcijama nego deca koja nisu posedovala psa.
Kristijan je dodala da njihova otkrića ukazuju na to da „primanje psa u porodicu“ može imati koristi za razvoj i dobrobit dece.
– Snažna veza između dece i njihovih kućnih ljubimaca može se odraziti na količinu vremena provedenog u zajedničkoj igri i šetnji, što posledično može podstaći društveni i emocionalni razvoj deteta – istakla je profesorka.
Autori upozoravaju da zbog opservacijske prirode studije nisu bili u mogućnosti da odrede tačan mehanizam pomoću kojeg posedovanje psa može imati koristi za socijalni i emocionalni razvoj male dece.
Ali dodaju da bi dalja istraživanja trebalo da procene potencijalni uticaj „posedovanja“ različitih vrsta kućnih ljubimaca ili uticaj koji privrženost dece svojim ljubimcima može imati na razvoj deteta tokom celog života.
