Džala Budali je tamne puti – na glavi kapa, oko vrata srebrni ranac. Repovanje je njegov hobi. Na taj način on govori o svom životu migranta u Nemačkoj.
„Ovde sam rođen i ovde želim da ostanem. Iako u ovoj zemlji živim 28 godina, ja sam ipak stranac. Šteta što nemam novca, inače bih dao da mi se presade plave oči i plava kosa – možda bi moj život onda bio opušteniji i lepši, možda bih mogao da živim bez problema.“
Džala je odrastao u berlinskoj četvrti Krojcberg, u siromašnoj gastarbajterskoj porodici. Roditelji su živeli u malom stanu, pa je slobodno vreme, naročito dok je bio u pubertetu, provodio u susednom Centru za mlade. Sve dok Centar nisu zatvorili. Zbog štednje…
„Našli smo se na ulici i onda smo počeli da pravimo gluposti. Počeli smo da se bavimo kriminalom da bismo imali npr. za bioskop, patike itd. Počeli smo da pljačkamo, da krademo, da prodajemo drogu…To je bilo najgluplje što smo mogli da radimo. Sa 14 godina našao sam se u zatvoru. Onda sam se popravio, izašao iz zatvora da bi se sa 18 godina ponovo tamo našao. A sve je počelo, kada su zatvorili Centar za mlade.“
Za građane Berlina turskog porekla situacija je jasna. Nemačke vlasti, nemačke škole, nemački susedi ne interesuju se za strance.
Slično misli i Serdar Čoban, 29-godišnji Turčin, po zanimanju vodoinstalater. Prema njegovom mišljenju, nezaposlenost posebno pogađa migrante:
„Dugo sam bio nezaposlen – svom snagom sam se trudio da nađem posao. Pošto nisam uspeo, počeo sam da falsifikujem svedočanstva. Tako su me pozvali na razgovor i zatim sam dobio posao. Ali, i to je zabranjeno, i to su kriminalne radnje. A zašto sam to radio? Zato što u ovoj zemlji nisam mogao drugačije…“
Prema oceni stručnjaka za integraciju, frustracija mladih Turka i Arapa napaja se iz raznih izvora: imaju utisak da ih nemačka politika ignoriše. U školi i na ulici su doživeli diskriminaciju, a u porodici, kod kuće su zapostavljeni.
