Stranci popravljaju seoski muzej

Mladi volonteri iz šest zemalja sveta u selu Drača kod Kragujevca renoviraju Etnografski muzej za koji većina žitelja Šumadije i ne zna da postoji, a kad se umore od krečenja i farbanja, odmaraju se ispred nekadašnjeg seoskog zatvora, nastalog pre dva veka, za koji se pretpostavlja da je jedan od najstarijih u Srbiji. Etnografski muzej u Drači je jedinstven u našoj zemlji. Jedini je i prvi seoski muzej u Srbiji, ima 200 godina. Stranci ga renovinaraju u okviru međunarodnog kampa Mladih istraživača Srbije, u čijoj organizaciji učestvuju udruženja mladih Interaktiv i Drača.
Dejan Pejović iz udruženja Drača objašnjava da su studenti iz različitih krajeva sveta pristigli da pomognu da se zapušteni muzej sačuva od zaborava.

Zaboravljena dokumenta
U kampu je trenutno 13 mladih iz Rusije, Španije, Francuske, Japana, Tajvana i Italije.
– Kada smo dobili odobrenje za projekat i novac, prvo smo imali problem da nađemo ključeve muzeja. U zgradi smo pronašli mrtve životinje i narodnju nošnju, trulu od nebrige. Plafon samo što se nije srušio. Odmah smo prionuli na posao i nećemo stati dok ovo zdanje ne dovedemo ured. Malo je čudno da mnogi mladi u Kragujevcu ne znaju da ovaj muzej uopšte postoji, a sad nam pomažu ljudi iz dalekih zemalja da ga sačuvamo – kaže Dejan Pejović.
 

Mladi stranci za vreme kampa stanuju u lokalnoj školi. Tu spremaju hranu, mada najviše vole da odu na ručak kod Dejanove mame. Taro Munakata ne prestaje da priča o kuvanom kupusu. Svakodnevno sa volonerima rade i vođe kampa Vojislav Jakšić i Jovana Arsenijević. Drvenariju su već ofarbali u plavu boju.
– Za sve radove dobili smo dozvolu Zavoda za zaštitu spomenika. Krečimo pravim krečom, jer polikolor nije dozvoljen. Italijani Marko i Tjago za to vreme pevaju nam italijanske kancone, ali priznajem da su bolji eksperti na merdevinama – kaže Vojislav, profesor francuskog jezika bez posla.
Eksponate koje su zatekli u muzeju stranci strpljivo čiste i spasavaju šta se spasti može. U pitanju su stari predmeti, narodna nošnja i pokućstvo koje se nekada koristilo. Usput po selu skupljaju još stvari koje će staviti u renovirani seoski muzej. Kada sve bude završeno, ime muzeja i opisi svih eksponata biće ispisani na maternjim jezicima volontera koji učestvuju u njegovoj restauraciji. Na tavanu su pronašli i stara dokumenta koja tek treba da prečešljaju.
Jovana Arsenijević, student FON-a u Beogradu, kaže da je kamp organizovan da bi se svetu pokazalo da u Srbiji ne postoji samo Beograd, već i da je unutrašnjost Srbije lepa i bogata.
– Našim gostima je fascinantna priroda, nikada nisu videli krave da pasu na livadi, idu sa seljanima u njive da rade. Ja nemam nikog u Drači, ali želim da pokažem da mladi imaju volju da rade i menjaju stvari oko sebe. Opština Kragujevac nam je pomogla da se ovaj kamp održi – kaže Jovana.

Štrumpfeta iz Francuske
Mladi stranci uživaju, i to ne kriju. Lisa Bizrukova iz Rusije kaže da je htela o Srbiji sve da sazna iz prve ruke. Voli restuauracije i obnavljanje i zato se prijavila za kamp. Ljudi iz sela su mi bliski, ali sam pomalo iznenađena koliko vole Rusiju – kaže ova devojka.
 

Mladi Italijan Marko Bonfanti, student arhitekture iz Milana, želeo je da dođe u Srbiju jer je dosta naših zemljaka upoznao na fakultetu. Njegova prva procena je da je srpska rakija jaka, a devojke moćne.
– Interesantna mi je razlika između mladih iz grada i sela. Prvi liče na one sa Zapada, a drugi su privrženiji porodici i tradiciji, žele da očuvaju ono što su njihovi preci stvorili. Ovaj muzej nije obnavljan 30 godina i drago mi je što učestvujem u ovom projektu – kaže Marko.
Japanac Taro, student antropologije, o kome pričaju da se prvi zaljubio u kupus iz zemljanog lonca, kaže da ipak pomalo pati zato što se u Drači ne jede toliko pirinča kao u njegovoj zemlji. O srpskoj istoriji, pogotovu iz doba Turaka, zna mnogo toga, kao i o raspadu Jugoslavije, ali je mentalitet najbolje upoznao kada se prošle nedelje izgubio u centru Kragujevca. Nije stigao ni kartu da otvori, a ljudi su mu već prilazili i objašnjavali kako da stigne tamo gde je krenuo.
Rafael Triko iz Francuske studira pejzažnu arhitekturu i zbog svog neiskustva u farbanju plavom bojom dobila je nadimak Štrumpfeta. Najjači utisak na nju ostavila je folklorna Srbija. Odbijajući da pije najpoznatije nacionalno piće, opredelila se za višnjevaču.
Kad završe sa napornim radom, mladi stranci satima sede u dvorištu muzeja. A na tri metra od muzeja je stara apsana. Napravljena je 1830. godine u doba sultanovog hatišerifa. Tada su srpske vlasti preuzele upravu od Turaka i napravile drvenu zgradu. Služila je za seosku upravu, ali je predsednik po potrebi pretvarao u apsanu u tu zatvarao neposlužne meštane. Najviša izrečena kazna trajala je šest dana. Na pitanje da li znaju o kom objektu je reč, mladi volonteri s čuđenjem ponavljaju pitanje:
– Ovo je bio zatvor. Pa svako je mogao da pobegne odavde. I zatvori su deo istorije. Vaša je zaista uzbudljiva, pa su i zatvori verovatno bili takvi!