Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima, koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta i za njih je Srbija bila strana zemlja. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Pre nego što je došao u Srbiju, dr Rajs je imao sjajnu karijeru i bio priznat kao jedan od trojice najboljih forenzičara kriminologa koje je Evropa imala. Prognozirali su mu da će postati neprikosnoveni stručnjak u toj oblasti. Sve je to ostavio i došao u Srbiju da pređe težak i krvav put do njenog konačnog oslobođenja.
Život u Topčideru
Arčibald i njegov drug Alfred Favra odlučuju da ostanu u Beogradu. Arčibald gradi kuću u moravskom stilu, smeštenu u zelenilu Topčidera i naziva je Dobro polje. Zajednički život dva muškarca nije bio po merilima ondašnjeg shvatanja morala, pogotovo što se po čaršiji šuškalo da njih dvojicu ne veže samo prijateljstvo. Da li je to istina ili su čaršijske priče nikad se nije saznalo, ali dogovoreno je da u Dobro polje mora da uđe žena. Kako je Rajs odlučio da se nikada ne oženi, Alfred odlazi u Švajcarsku i dovodi Lujzu, devojku koju je poznavao još od pre dolaska u Srbiju. Tako je kuća u Topčideru oživela i ispunila se decom. Favrovi dobijaju četvoro dece koja Arčibalda zovu dedom, i koju on voli kao najrođeniju. Živi mirnim životom nekoga ko je video i doživeo mnogo, previše umiranja i previše bola, svoja sećanja zapisuje i objavljuje ratne memoare. Prvo je objavljena knjiga “Pisma sa srpsko-makedonskog fronta” a kasnije i dnevnik “Šta sam video i proživeo u velikim danima”.
Ovaj veliki čovek i osvedočeni prijatelj Srbije, žrtvovao je svoju međunarodnu karijeru i mnogo puta stavio život na kocku zarad istine koja je trebalo da se čuje o Srbiji. Iako je bio nosilac brojnih zvaničnih odlikovanja, čak je proglašen i počasnim kapetanom I
klase pešadije Vojske Kraljevine SHS, njemu su uvek bila draža priznanja naroda. Bio je počasni građanin Krupnja i Mačvanskog Prnjavora, gde mu je Udruženje rezervnih oficira i ratnika darivalo sablju, uz zahvalnost što je svetu objavio stradanja njegovih meštana. Na sablji je bilo upisano: “Vojniku pravde i prava, drugu iz Velikog rata, počasnom kapetanu Rajsu, u znak priznanja za učinjene zasluge našoj otadžbini.”
Zahvalnost naroda
Ljubav i zahvalnost običnog naroda držala je dr Rajsa u Srbiji. Godinu dana pred smrt poželeo je da ode, a za dnevni list “Politika” je izjavio: “Ali, svako strpljenje ima svojih granica. I moje je iscrpljeno do najdaljih. Moj rad se toliko ometa i bagateliše, da mi se dovoljno stavlja do znanja da vam više nisam potreban.” Otišao bi, da nije bilo Nade, Ivana, Nikole i Dimitrija Favra, dece koju je voleo kao svoju.
Da je otišao, kao što je nameravao, možda bi još poživeo. Jedna žučna svađa sa komšijom, bahatim i prostim bivšim ministrom Kapetanovićem, jednim od onih koji su sebe i porodicu sklonili na sigurno za vreme rata, uzbudila je ovog osetljivog čoveka do moždanog udara. Kažu da ga je Kapetanović uvredio, jedan bogat čovek koji je hteo da ušićari na trošarini za svoja kola koja su prevozila drva, pa ih je proterao preko placa Dobro polje. Na Rajsovu opomenu da ide putem koji postoji, bahati ratni profiter je sasuo paljbu uvreda, sa zaključkom “Uostalom, ti si u Srbiji niko i ništa!”
To doktor nije mogao da podnese. Lujza, koja je prisustvovala, svedočila je kasnije da mu je krv jurnula u glavu, pocrveneo je i srušio se. Tako je otišao dr Rajs, čovek koji je duboko prezirao baš ovakve tipove ljudi i u maloj knjižici “Srbi, čuvajte se sebe!”, upozoravao upravo na taj soj besramnih, a pohlepnih, onih koji kvare sliku poštenog i srčanog Srbina.
Srce na Kajmakčalanu
Beograd je veličanstveno ispratio svog prijatelja. Telo dr Rajsa bilo je izloženo na odru pored koga je prošao bezmalo ceo Beograd, ljubeći kovčeg. Pedantan i sistematičan, Arčibald Rajs je ostavio testament i do u detalje uputstva za svoju sahranu. Srce će mu biti izvađeno i pothranjeno u urnu koja će se odneti na Kajmakčalan, u kapelu posvećenu izginulim junacima. Postavljanje urne na Kajmakčalanu je bilo posebno emotivno i dramatično. Prisustvovali su predstavnici kralja i vlade, ali i građani Bitolja i Rajsovi borci, srpski i francuski. Kada je urna položena i zvona se oglasila, vrh planine je preletalo deset aviona bombarderske eskadrile koji su zasipali cvećem kapelu i grobove junaka. Bio je to momenat kad su prekaljeni ratnici pustili suzu, mušku, vojničku, retku i tešku. Telo velikog prijatelja Srba počiva na topčiderskom groblju i danas.
Tajna misija
Do skoro se nije znalo o jednoj tajnoj misiji dr Rajsa, onoj koju mu je dao lično Nikola Pašić, u jesen 1914, kada je završio istraživanje zločina u Mačvi. Kada je buknuo Prvi svetski rat, države su se, jedna za drugom i iz svojih razloga, opredeljivale kojoj će se privoleti strani. Jedna od takvih bila je Bugarska, koja je tražila određene ustupke u teritoriji od Srbije, da bi se opredelila na savezničku stranu. Tako je jedan od argumenata, koji su Bugari potezali, bio da je Srbija u Makedoniji zavela veliki teror. Nikola Pašić je želeo da ispita istinitost tih optužbi i pozvao je Rajsa da proputuje te krajeve i podnese mu izveštaj. Nije Rajsu dugo trebalo da se uveri u neistinitost bugarskih optužbi. Početkom decembra 1914, piše pismo Nikoli Pašiću u kome kaže da je to pismo samo kratak rezime dok ne sastavi detaljan izveštaj. O ovoj misiji nedovoljno se znalo, sve dok, 2015, Arhiv Srbije nije objavio ovo pismo.
