Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima, koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta i za njih je Srbija bila strana zemlja. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Kako se bližio sedamdesetoj, Šturmu um nije slabio, ali telo jeste. Bunile su se kosti zbog smrzavanja u snegu, stajanja u vodi i hladnom vetru, pola veka u vojsci ostavilo je posledice po zdravlje. Od 1917. raspoređen je na dužnost kancelara Kraljevskih ordena, a penzionisan četiri godine kasnije. Kada je odlazio u penziju imao je 74 godine života i 56 aktivne vojne službe, od toga učešće u sedam ratova.
Lične tragedije
Ratovao je prvo za Prusku, a onda protiv nje. Kao nemački oficir borio se protiv Francuske, a onda zajedno sa njima protiv onih sa kojima je rastao i učio se ratovanju. U velikoj ofanzivi koja je i porazila srpsku vojsku, glavnokomandujući nemačkih trupa bio je August fon Makenzen, klasni drug sa Vojne akademije i saborac iz rata sa Francuskom. Taj deo života Šturm je zaboravio, onog trenutka kada je došao u Srbiju, a potpuno odsekao kada je postao Pavle, Srbin koji slavi Svetog Nikolu i brani srpski, sada svoj, narod.
Lični život mu nije bio srećan i sređen. Prvi brak, u koji je ušao iz velike ljubavi, okončao se smrću žene i sina. Čini se da tu svoju ženu nikada nije preboleo. Na drugi brak se odlučio iz želje da ima decu, ali nije bio te sreće. Njegov brat Eugen, koji je promenio ime u Evgenije, oženio se i imao 11 dece. U vojsci je došao do čina pukovnika. Ne zna se razlog zbog koga je izvršio samoubistvo. To je bila još jedna smrt koju je Pavle morao da preboli.
Neustrašivi vojnik
Oduzevši mu sve što je voleo, život, sudbina ili nešto treće, oslobodili su ga straha za sopstveni život. Bio je samo jednom ranjen, uprkos tvrdoglavom jurišanju i često, nerazumnom stavu. Brigadni general, Panta M. Draškić, zapisao je u svojim memoarima:
“Baš onog dana kada se saznalo za pogibiju Voje Tankosića, došao je prestolonaslednik Aleksandar u štab Treće armije u Ćupriju, a odatle sa komandantom, đeneralom Jurišićem, na front kod Malog Popovića. Prišli smo ka jednom ćuviku, iza kog smo ostavili automobile, a mi pošli ka grebenu ispred koga se nalazio streljački stroj. Još nismo stigli na greben, kad se u isto vreme začuo potmuo šum, Šturmov glas viknu: “Evo je!” i strahovita eksplozija. Na prednjem nagibu ćuvika, tačno na našem pravcu, pala je jedna od najvećih granata nemačke artiljerije i podigla ogromni gejzir crnog dima. Malo zatim pokrilo nas je komađe blata, kamenja i parčadi granate. Pogledam oko sebe, prestolonaslednik Aleksandar je ležao na zemlji, a pored njega stari Šturm stajao prav kao kolac.”
Pavle Šturm je sve dao Srbiji ali ona njemu nije. Jedini je od velikih vojskovođa Velikog rata koji nije dobio čin vojvode. Slavna četvorka velikih komandanata koji su dobili čin vojvode – Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Radomir Putnik i Petar Bojović, nije dobila petog, iako je to zaslužio. Srbija nema običaj da se zaslužnima zahvali za života, nekima ni posle smrti. Nije ni Pavlu Jurišiću, velikom, tužnom vojniku koji je nju izabrao za svoju domovinu po srcu. Sve što je, posthumno, dobio od Srbije je ulica sa njegovim imenom.
Odlikovanja
Odlikovanja je imao da ni sam nije mogao da ih tačno nabroji. Dobio je svako od značajnih srpskih odlikovanja, devet ukupno i četiri spomenice. Imao je i 14 stranih, od kojih i Legiju časti. Dug je spisak zemalja koje su mu dodelile ordenje: Austrougarska, Belgija, Engleska, Grčka, Italija, Pruska, Japan, Rusija, Turska, Francuska.
Smrt starog ratnika
Pavle je imao samo vojsku, a penzija, i način kako je oteran, bili su poslednji udarci koji su ga oborili. Otišao je u svoju skromnu kuću u Mišarskoj br. 1, razočaran i usamljen. Nije ga držalo mesto i šetao je ulicama – pogrbljena, tužna prilika koja nije našla svoj mir. U jednoj od tih šetnji se prehladio i dobio upalu pluća. Bolovao je i živnuo kad ga je posetio kralj Aleksandar, koji se vraćao iz Rumunije gde se verio sa rumunskom princezom Marijom. Stari ratnik je bio srećan i ozaren, Aleksandar je bio sin njegovog prijatelja i saborac iz rata. Kralj je dugo sedeo kod svog generala, nije to bila kurtoazna poseta nego topao, otvoren razgovor dva vojnika koja su mnogo puta gledali smrti u oči zajedno.
Tog istog dana, čim je Aleksandar otišao, Šturmu se stanje naglo pogoršalo i on je te noći “ispustio svoju poštenu, vojničku dušu”, kako je pisala “Politika”.
