Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima, koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta i za njih je Srbija bila strana zemlja. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Hiroviti kralj Milan, koji je svojim privatnim životom, ali i politikom, unutrašnjom i spoljnom, gubio ugled u narodu, vukao je poteze koji su ga privremeno vraćali u Srbiju. Ovo se odražavalo i na Nataliju, koja je želela da nastavi da živi u Srbiji, makar kao obična građanka, smatrajući da na to ima pravo. Tako je mislio i narod, ali nije vlada, koja je proterala Milana i sad je nastojala, radi ravnoteže, da protera i Nataliju. Tada je kraljica doživela najgori ali i najdirljiviji momenat u njenom dotadašnjem životu.
Podrška naroda
Bio je maj 1891. i kraljicu Nataliju su službeno obavestili da mora da napusti zemlju. Ona je to odbila, rekavši “da je samo na silu može odvojiti od otadžbine.” Tako je u zoru, 6. maja, žandarmerija ušla u kraljičin stan, izvela je silom i ugurala u kočiju koja je trebalo da je odveze na savsko pristanište. Dalje bi dereglijom “Deligrad”, starom i trošnom, bila otpremljena na teritoriju Austrougarske. Narod je saznao za to i kako se kočija kretala, tako se masa ljudi povećavala. Kod Saborne crkve došlo je do okršaja i žandarmi su bili zasuti kišom kamenja. Mladi ljudi, mahom studenti, ispregli su konje i, sami vukući kočije, doveli Nataliju nazad u stan. Masu ljudi predvodio je Dragutin Ilić, brat pesnika Vojislava Ilića i sin Jove Ilića, koji je u to vreme bio član kraljevskog saveta, ali je uspeo da se zameri kralju jer je stao na stranu supruge i majke Natalije. U istom danu poniženje progona i spontana podrška naroda svojoj kraljici. Natalija to nikada nije zaboravila.
Sutradan se cela sramna akcija proterivanja ponovila, samo je ovog puta uključena i vojska koja je pucala u narod. Poginula su dva čoveka i Natalija je, ne želeći da se dalje proliva krv, pristala da ode. Jedino je izdejstvovala da ode vozom, umesto nesigurnim “Deligradom” koji je puštao vodu.
Najteži udarac
Prvi pucnji vojske na svoj narod bili su tog dana kada je proterana kraljica Natalija Obrenović. Posle se saznalo da je, neovlašćeno, naredbu izdao Nikola Pašić, ali je on to uspeo dugo da sakriva. Iako je mrzeo svoju ženu i strahovao od činjenice da je omiljenija u narodu od njega, Milana Obrenovića to nije sprečilo da od nje, nekoliko godina kasnije, traži i dobije novac, da podmiri svoje, sve veće, dugove. On je lutao Evropom i trošio novac na kocku i žene, a ona živela za momenat da joj sin postane kralj i vrati je u zemlju kao kraljicu majku.
Veliki i najteži udarac za nju bila je Aleksandrova ženidba sa njenom dvorskom damom, Dragom Mašin. Bila je starija od njega, udovica i nerotkinja. Kako je od tvrdoglave i nepopustljive loze Obrenovića, zaljubljeni Aleksandar misli da sve može. Svojoj ženi, osim neograničene ljubavi, daje i uticaj na državne odluke. Ona počinje da se meša u postavljanje ljudi po nadleštvima, ali kad se umešala u vojsku, gurajući svoju bahatu braću Nikolu i Nikodija, to je bio kraj njihove vladavine. U poznatom majskom prevratu ubijen je kraljevski par i na presto došla dinastija Karađorđević.
Poslednje godine bivše kraljice bile su pune bola, sećanja, tuge, ponovnog proživljavanja celog turbulentnog i tužnog života. Mnogo toga je praštala svom samovoljnom i raspusnom mužu, sve zarad cilja koji je imala – sina Aleksandra na prestolu Srbije, srećno oženjenog nekom ruskom princezom, i sa njom, kraljicom majkom, kao savetnicom.
Možda je ponovo sanjala te izgubljene snove svakoga dana, svih 38 godina, koliko je nadživela sina. Za sebe nije marila. Živela je kao da je bila u teškom siromaštvu, a zapravo je bila vrlo bogata. Umrla je 4. maja 1941. u Parizu, gde leži i danas. Iza nje je ostalo sećanje na mnoga dobra dela koja je učinila za narod čiji je deo postala.
Poklanjala imovinu
Posle smrti Aleksandra i Drage, bila je najbliži živi srodnik i nasledila je veliku imovinu Obrenovića. Nakit, slike, nameštaj, poklanjala je čak i svojim dvorskim damama, gotovo nepoznatim ljudima, davala je kao da želi da se toga oslobodi. Sve te materijalne stvari su je podsećale na ono što je proživela, na nesreće koje su je pogodile od njene pete godine, kada joj je umro otac. Sa Milanom je proživela pet ratova, nekoliko promena vlada, jedno sramno i nasilno proterivanje iz zemlje, bezbroj javnih ljubavnica i, na kraju, najteži udarac, smrt sina. Smrt koja nije bila “od Boga”, nego od njegove lude i zaljubljene glave koja ga je vezala za pogrešnu ženu.
Zahvalnost studentima
Obrenovići su imali veliko bogatstvo koje čak ni ova nesrećna kraljica nije uspela da ispoklanja. Za testament se misli da je postojao, ali on nije pronađen. Zna se za ono što je za života namenila, a to su velika dobra koja je ostavila Beogradskom univerzitetu. Nešto je poklonila crkvama koje su podigli Obrenovići, ali najveći i najvredniji deo dobio je Univerzitet. I danas postoje tapije na više od 7.000 hektara šume i dva rudnika zlata u okolini Majdanpeka, Blagojev kamen i Sveta Barbara. Nije to samo iz želje da se mladi naraštaj obrazuje. Kažu da je to zahvalnost za onaj dan kada su studenti ispregli konje i upregli sebe, da voljenu kraljicu vrate u njenu kuću, kada je država htela da je protera. Kraljica dala, a nova država oduzela nacionalizacijom.
