Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima, koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta i za njih je Srbija bila strana zemlja. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Gideon Grajf nije vojnik, ali je njegova borba podjednako važna. Kada bi ga nazvali borcem, on bi se iznenadio, jer sebe ne doživljava tako. On je istraživač prošlosti koja nije daleka, ali je brižljivo sakrivana, a tragovi uklanjani, jer i danas postoje oni koji ne žele da se istina otkrije.
Borac protiv revizionizma
Grajf je rođen 1951. u Tel Avivu, gde je prošao uobičajeno školovanje, diplomirao jevrejsku istoriju na Univerzitetu u rodnom gradu, gde je i magistrirao. Doktorat je odbranio na Univerzitetu u Beču. Još na studijama shvatio je da će ceo svoj život posvetiti istraživanju nacističkih zločina za vreme Drugog svetskog rata. Svetski je poznat i priznat kao istraživač raznih logora smrti, od kojih je Aušvic bio tek jedan u nizu koji su bili ustanovljeni radi “konačnog rešavanja jevrejskog pitanja”, kako se zvala odluka o uništavanju celog jednog naroda. Gideon Grajf je, ipak, borac. Uporni borac protiv revizionizma u istoriji, onog koji negira zločine i umanjuje strahotu i obim strašnog genocida, umanjujući broj žrtava i negirajući postojanje holokausta u celini. Ceo svoj život posvetio je otkrivanju istine o razmerama zločina kojim je bio izložen njegov narod, prikupljanju dokaza o činjenicama koje, ako nema materijalnih stvari ili živog svedočenja, mogu da izgube tu istinu, što se pokušalo uraditi. Jevrejski narod to nije dozvolio. Oni su dokumentovali i imenovali svaku žrtvu, svaka ima ime i lik, njeno postojanje i smrt su dokazani i nalaze se u memorijalnom centru Jad Vašem u Izraelu.
Poigravanje brojem žrtava
Ono što je Gideon Grajf učinio za srpski narod značajno je do te mere, da je zaslužio našu večnu zahvalnost. Jer mi nismo bili tako osvešćeni i opredeljeni da naše žrtve otkrijemo, imenujemo, zapišemo u večnu knjigu sećanja i ne dozvolimo da postanu broj kojim će se budući “istoričari” poigravati. U ime bratstva i jedinstva koje je mahom, i ne prvi put u veku, dalo oprost i gotovo izjednačilo žrtvu i zločince, kao da smo ih još jednom ubili. U to ime morali su da budu skrajnuti i strašni materijalni dokazi jedne monstruozne politike koja je iznedrila fabriku smrti. Tu na scenu stupa Gideon Grajf, stranac, stručnjak, lice koje ima reputaciju ozbiljnog istraživača Holokausta, glavni istoričar Instituta za istraživanje Holokausta “Šem Olam” u Izraelu, i član mnogih stručnih tela koja se bave tematikom nacističkih zločina. Grajf u saradnji sa dve žene, ambasadorke Srbije i Izraela, dobija pristup dokumentima i arhivama koje su bile zaključane. U istraživanju su mu pomagali i članovi porodice preživelih logoraša, tako da je, posle nekoliko godina opsežnog istraživanja, izašla knjiga “Jasenovac – Aušvic Balkana – ustaška imperija okrutnosti.” Grajfova knjiga je istinita, neverovatna, šokantna i ekstremno značajna. Kako on sam ističe, poigravanje sa brojem žrtava je novi zločin, a on se dešava. Čovek koji je mislio da je video sve ostao je zatečen kada je istraživao zločine ustaške NDH. Grajf ističe razliku u filozofiji ubijanja između Nemaca i ustaša. Nemci to rade “industrijski čisto i pedantno, ne prljajući svoje ruke ni besprekorne uniforme”. S druge strane ustaše u Jasenovcu su se takmičile i iživljavale. Oni su lično uživali u patnjama, kricima i krkljanju nedovoljno prerezanih vratova.
Izložba u UN
Velika građa koja je sakupljena a, istovremeno, neznanje svetske zajednice o ovim zločinima, nagnalo je Grajfa da, 2018, napravi izložbu u holu UN u Njujorku. Odabrane fotografije i faksimili pisama, kao ono generala domobranstva Ivana Prpića, od aprila 1942, da “Logor Jasenovac može primiti neograničeni broj zatočenika”, jer je ubijanje vršeno kao na traci, bez zastoja, bili su iznenađenje za mnoge, a predmet žalbe hrvatske delegacije. Oni su zahtevali i da se izložba skloni, ali reputacija Grajfa i Instituta za Holokaust je to sprečila. I to je najstrašnije od svega. Hrvatska nikad nije priznala, a još manje se pokajala ili izvinila, naprotiv. Svako malo se pojave “studije” o Jasenovcu, pa čak i one gde se govori da je to bio radni logor sasvim podnošljivih uslova. A to ne bi bilo moguće da smo uradili ono što su Jevreji – istražili, imenovali i personalizovali svaki broj, da postane osoba sa licem i imenom uklesanim u kamen, da se ne zaboravi. Za nas je to, delom, uradio Gideon Grajf. Progovorio jer smo mi ćutali i pokazao svetu ono što mi nismo.
Pakao na zemlji
Samo 100 km jugoistočno od Zagreba, kod gradića Jasenovac, nikao je pakao na zemlji. Ovu ocenu nisu dali sami logoraši, njima je i pakao izgledao bolje mesto od ovog u kome su bili, to su o Jasenovcu rekli nemački oficiri. General fon Horstenau, Lični Hitlerov izaslanik u Zagrebu, zapisao je u svom privatnom dnevniku, da su ustaški logori u NDH bili “suština užasa”. Njegov kolega, oficir Artur Hefner, zadužen za transport radne snage u nemački Rajh, napisao je za Jasenovac, novembra 1942:
“Koncept logora Jasenovac trebalo bi shvatiti kao koncept od nekoliko logora, koji su udaljeni nekoliko kilometara jedan od drugog, a grupisani oko samog Jasenovca. Bez obzira na javnu propagandu, ovo je jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao uporediti jedino sa Danteovim paklom.”
