Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima, koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta i za njih je Srbija bila strana zemlja. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Flora Sands je došla u Srbiju 1914, odmah po izbijanju Velikog rata. U rodnoj Engleskoj su je smatrali muškobanjastom i mimo ostalih dama njenog staleža i godina. Volela je sport, automobile i nije se plašila opasnosti. Bila je odličan jahač, mačevalac, vozač, strelac… Žalila je što se nije rodila kao muško pa da može da ide u vojsku.
Vojnik srpske vojske
Rođena je 1876. u idiličnom, malom mestašcu u pokrajini Jorkšir. Otac joj je bio siromašni sveštenik, ali je Flori bogatstvo ostavio ujak i tako joj omogućio da luta svetom. Imala je 38 godina, materijalno je bila nezavisna, fizički snažna, obrazovana i otresita, kad se kao volonterka prijavila u medicinsku jedinicu Crvenog krsta. Raspoređena je u Srbiju, u zemlju koja se u Engleskoj pominjala samo kao luda država u kojoj su oficiri ubili svog kralja i kraljicu. To je sve što su Flora i medicinska ekipa znali kad su pošli put Srbije. Ono što su zatekli nikako nisu mogli da povežu s ružnom pričom koju su poneli. Svuda su dočekivani toplo, narod je, iako u ratu i velikoj muci, bio srdačan, predusretljiv, neposredan. Flora se trudila koliko je mogla, iako je sama videla da za bolničke poslove nema ni znanja ni talenta. Kad je, slomom srpske vojske i povlačenjem preko Albanije, medicinska misija dobila nalog da se povuče u Solun, Flora nije htela da posluša naređenje. Ona se već bila vezala za ove ljude kojima se divila kako se nose i s borbom i s bolom kad su ranjeni. Jedina mogućnost da ostane s vojskom jeste da i sama postane vojnik.
Tako je Flora Sands zvanično postala vojnik srpske vojske sa kojom je stigla na Krf. Novembra 1915. počeo je njen pravi, vojnički, borbeni put, kada je postala borac Gvozdenog puka “Knez Mihailo”, čuvene Moravske divizije. Oporavila se od tifusa koji je preležala i krenula u pravu borbu. Upravo u to vreme počela je velika nemačka ofanziva i vojska je morala da se povlači ka jugu.
Sedam odlikovanja
Zbog velike hrabrosti i vedrog duha koji je nikada nije napuštao, Floru su svi obožavali. Bila je njihov drug, nije tražila ni očekivala nikakve ustupke zato što je žensko, bila je neverovatno izdržljiva, a srpski je tako naučila da je umela i da psuje. Dok je ležala oporavljajući se od rana, zadobijenih od granate, pripitomila je jedno psetance s kojim je izvodila čitave predstave. Ona je bila duhovna snaga celog puka. Uz to je pila, pušila i kartala se.
Nemoguće je pobrojati sve Florine bitke i juriše. Išla je, kao ceo Gvozdeni puk, tamo gde je najteže. Ono što je važno je da se ona hrabro i nepokolebljivo borila rame uz rame sa srpskim vojnicima. Prvu godinu rata kao bolničarka, a ostale tri kao borac, i to kakav borac! Samo što su oni ratovali za svoju zemlju, a Flora za tuđu. Formalno tuđu, a po onome kako se osećala, branila je svoju, novu. Govorila je da se bolje i bezbednije oseća u bilo kom srpskom selu nego u bilo kom gradu u Engleskoj. U dugim borbama na Solunskom frontu iskazala je takvu hrabrost da je odlikovana Ordenom Karađorđeve zvezde. Kraj rata je dočekala sa sedam odlikovanja i kapetanskim činom.
Rat se završio i Flora je nakratko otišla iz Srbije, ali se brzo vratila. Živela je u Beogradu, gde je upoznala deceniju mlađeg belogardejskog oficira Jurija Jurodiča i udala se za njega. Živeli su običnim životom, ali je Flora morala i u miru da bude posebna; bila je jedina žena koja vozi taksi.
Ljubav sa Janaćkom
Janaćko Jović bio je drug, saborac. Bio je vedrog duha kao i Flora, u pauzama između bitaka zabavljao je ceo puk, zbijao je šale, a umeo je dobro i da imitira svakoga. Floru i njega vezivala je ljubav prema šahu koga su igrali kad god bi im prilike dozvoljavale. Poslednje što bi joj palo na pamet kad je dolazila za Srbiju je da se može zaljubiti! A desilo se. Zaljubila se u srpskog vojnika, seljaka, koji je pritom dobro igrao šah. Njegovu pogibiju Flora je teško podnela, a saborci svedoče da je tih dana tražila način da i sama pogine.
Kada je na kraju rata, 1918, Vrhovna komanda tražila da joj se dostavi spisak od 10 najhrabrijih u Drugom puku, prvi na spisku bio je Janaćko. Florin Janaćko, koji je posthumno dobio i drugu Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Njegovu uniformu, neseser i sablju Flora je 1923. odnela u selo Donja Rečica i predala njegovoj porodici.
Povratak u Englesku
Florin život se promenio 1941. Kad je Nemačka napala Jugoslaviju, Flora i Jurij su se prijavili da budu mobilisani, iako u godinama koje ne podrazumevaju vojnu obavezu. Slom jugoslovenske kraljeve vojske je bio brz, a Gestapo još brži i uhapsio je oboje. Sprovedeni su na Banjicu. Oboje su brzo pušteni. Iste godine joj umire muž i ona trajno odlazi u Englesku. Godinama je gajila uspomene na herojsku epopeju koju je, zajedno sa srpskom vojskom, prošla od početka do kraja. Ova neverovatna žena koja je Srbiju volela i više nego rodnu Englesku poživela je 80 godina i do poslednjeg dana bila vedrog duha i odličnog pamćenja. I do poslednjeg, novembarskog dana 1956, čuvala je uspomenu na svaki dan proveden u srpskoj uniformi, a kasnije u Srbiji. Na najlepše godine njenog života, kako je govorila.
