Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima, koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta i za njih je Srbija bila strana zemlja. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Većina ljudi se promeni kada postigne uspeh. Što je niža tačka sa koje su krenuli, a viša lestvica uspeha, to je brži i veći zaborav za ono što su nekada bili. To pravilo nije važilo za Tomasa Liptona. Ne samo da nikada nije zaboravio ko je i odakle je, nego je bio jednostavan i dobar čovek, koga je dirala ljudska patnja.
Dobrotvorni rad
Kada je izbio Veliki rat, ser Lipton je otišao u Crveni krst i stavio svoje jahte na raspolaganje, rekavši da ih iskoriste tamo gde je bilo najhitnije i najpotrebnije. Bolnici škotskih žena, medicinskom osoblju koje je dolazilo u Srbiju, to je bilo od velike pomoći. Finansirao je kupovinu medicinskog materijala jer se znalo da Srbija nema ništa, a treba joj sve. Kako je stalno bio u kontaktu sa dr Elsi Ingliš i ostalim volonterkama koje su došle u Srbiju, čuo je za epidemiju tifusa neviđenih razmera. Čuo je da ljudi umiru toliko da ne mogu da se sahrane, da nema lekova, da lekari umiru, da nema kreveta, posteljine, zavoja, čak ni dovoljno sapuna. On tada donosi odluku koja je mogla da bude kobna za njega. Na zaprepašćenje svoje nobles okoline, odlučuje da dođe u Srbiju i vidi stanje na terenu. Usput se naslušao o stradanju Srba, o neverovatnoj hrabrosti i upornosti, o seljacima koji postaju vojnici i trpe nemaštinu, bolest i glad, a sve ćutke i stoički. Bliski su mu bili ljudi koji su odbijali da se povinuju nečemu – siromaštvu, ustaljenim običajima, malodušnosti, opasnosti svake vrste.
Ser Lipton je 1915. doplovio u Srbiju svojom najvećom i najboljom jahtom, Erin do solunske luke. Odatle je prvo obišao Đevđeliju i Skoplje, pa onda Vranje, Niš, Kragujevac, Vrnjačku Banju, dok nije stigao do Beograda. Išao je po selima, svuda gde su bile smeštene bolnice i misije.
Dolazak u Beograd
Duboko ga je potreslo ono što je video i pomagao je kako god je mogao. Novac je delio svuda, a svuda je i bilo potrebno. Njegovom zaslugom je obnovljena bolnica “Kralj Petar” u Topoli, on je kompletno opremio, od kreveta i posteljine do lekova.
Ono što posebno zadivljuje je njegovo interesovanje za život običnog naroda. Iako je postojala jezička barijera, odlično se sporazumevao sa seljacima, ulazio u kuće, jeo najprostiju hranu koju su jeli vojnici, spavao na slamarici, odbijao je da bude privilegovan u bilo čemu. Posebno je voleo da ga pozovu na neko slavlje ili seoski vašar, da vidi običaje naroda gde je došao. Potpuno je bio osvojen izdržljivošću srpskog običnog čoveka koji se od ratara preobrazio u izdržljivog vojnika, a posebno su ga impresionirale žene, one koje su ispratile svoje najdraže muškarce, neretko oca, muža i sina zajedno i preuzimale brigu o sitnoj deci, kući i njivi. Duboko potresen očajnim stanjem na terenu, gde je tifus odnosio i po 300 života dnevno, probudio je britansku javnost i skrenuo joj pažnju na opasnost fizičkog nestanka celog naroda, ovog srdačnog, prostodušnog sveta koji je bio tako različit od propagande koju su neprijatelji širili o njemu. Napisao je apel u ‘Dejli telegrafu” – “Strašna istina o Srbiji” i molio da se što hitnije reaguje, da se spase “Veličanstvena, mala Srbija, koja je u kratko vreme vodila tri rata i koja se bori sa dva strašna i moćna neprijatelja: vojske Nemačke i Austrougarske i tifusa”. Ovo pismo je zaista probudilo britansku javnost, koja je ne samo prikupljala i slala pomoć, nego promenila stav prema Srbiji. Ovaj divni čovek je proveo mesece po Šumadiji i krenuo za London onda kada je Srbija krenula u izbeglištvo. Sve vreme dok je trajao rat ostao je u kontaktu sa oficirima i prestolonaslednikom Aleksandrom. Pratio je šta se dešava i dalje finansijski pomagao.
Pismo britanskoj javnosti
“Tifus divlja Srbijom i, ako se ne pošalje hitna pomoć, smrtnost će dostići užasne brojke. Tifus je zarazna bolest, koja se prenosi vašima, a one se lako razvijaju u prljavštini. Nema dovoljno prostora za smeštaj bolesnih i oni svi leže zajedno, na gomili prljave slame. Mnogi nisu promenili odeću ni po 6 meseci, pa je zbog toga lična higijena, koja je apsolutno važna u kontroli bolesti, nemoguća. Oni nemaju ni odgovarajuću ishranu, jer je nema na tržištu, niti ima para da se kupi ako se nađe. Lekari obično samo rade nedelju-dve, pre nego što obole od tifusa, pošto nemaju načina da se sami zaštite. Oni se dobrovoljno javljaju da rade u bolnicama, uprkos saznanju da je smrtnost veća od 50 odsto. Baš kao što je požar uspeo da zaustavi pomor u Londonu, tako su potrebni požari da očiste Srbiju od tifusa…” , navodi Lipton u svom pismu britanskoj javnosti.
Fond za sirotinju
Tomas Lipton, neobični humanista umro je 1931. Pre smrti je pokušavao da pronađe ćerku koju je dobio u kratkom i davno zaboravljenom braku, ali nije uspeo. Svoje ogromno bogatstvo razdelio je bliskim ljudima i dobrotvornim organizacijama, a najviše je dobio njegov rodni Glazgov, i to baš Gorbals, deo u kome se rodio i odrastao. Iz njegovog fonda se pomagala sirotinja, deca su se školovala i lečila zahvaljujući novcu koji je za njih ostavljen. Tamo je i sahranjen, na mesnom groblju gde mu počiva porodica, roditelji, braća i sestre. Njegova poslovna imperija je nastavila da živi i svaki kutak planete zna za Lipton čaj. Ulica na Crvenom krstu u Beogradu nosi njegovo ime.
