Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta i za njih je Srbija bila strana zemlja. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Teško je opisati ovu ličnost koja važi za izdajnika i humanistu, dobrog čoveka i ubicu, hrabrog ratnika i kukavicu. O njemu su mišljenja krajnje kontradiktorna, a njegov život je niz neobičnih epizoda. Bio je albanski bogataš, francuski đak, otomanski oficir, albanski ministar i vladar, srpski prijatelj iako je prvo ratovao protiv srpske vojske, zapamćen je kao veliki srpski dobrotvor, jer, da njega nije bilo, pitanje je – koliko bi Srba, uopšte, prešlo albanske planine i stiglo do obale.
Pašina osveta
Rodio se 1863. u bogatoj zemljoposedničkoj porodici Toptani u Tirani. Porodica je bila ne samo bogata, nego i vrlo cenjena, njihov rodoslov dopire do 14. veka, i smatra se da su, posle smrti cara Dušana, baš oni zauzeli delove koji su pripadali Dušanovom carstvu. Rano se opredelio za vojnički poziv i vojno školovanje je završio u veoma cenjenoj Vojnoj akademiji Sen Sir u Parizu. Za kratko vreme postao je šef lične garde sultana Abdul Hamida II i njegov čovek od poverenja. Sultan je bio paranoičan i svuda video neprijatelje koji mu rade o glavi, pa su ubistva po njegovom nalogu bila toliko česta da su ga prozvali Krvavi sultan.
Zbog jedne beznačajne sitnice naredio je da se ubije Esad-pašin rođeni brat, Gani-beg Toptani. Tada je Esad-paša pristupio mladoturskom pokretu iako je uveliko bio postavljen za šefa Žandarmerije u Skadru. Mržnja koju je gajio prema sultanu bila je velika i očekivalo se da brat osveti ubistvo tako što će ubiti ubicu. Vreme je prolazilo, a paša nije ništa preduzimao, i smrt Gani-bega je osvetio njegov verni sluga. U svojoj zemlji paša je bio prezren zbog toga, ali je on imao druge ciljeve na umu. Posle uspeha mladoturske revolucije i uspostavljanja parlamenta, sve je učino da bude predstavnik izborne jedinice Drač i da uđe kao poslanik u Skupštinu. Takođe se potrudio, da baš on bude izabran da odnese Abdul Hamidu ukaz o njegovom svrgavanju. To je bila Esad-pašina osveta.
Opsada Skadra
Sladak ukus te pobede Esad-paša nije nikad zaboravio i sve što je u životu činio bilo je da na kraju, ipak, pobedi. Bila je to 1909. godina. Sultan je sledećih devet godina proveo kao zarobljenik i tako je i umro 1918. Narednih nekoliko godina bile su mirne. Esad-paša je bio komandir Žandarmerije u Skadru i na tom mestu je dočekao opsadu Skadra od srpske i crnogorske vojske, u Prvom balkanskom ratu. 1912. Grad je mesecima odolevao opsadi pod rukovodstvom generala Hasana Rize koji, neočekivano, biva ubijen u jednoj zasedi. Komandu nad Skadrom preuzima Esad-paša i predaje grad srpskoj vojsci. Po proceduri predaje, on je srpskom generalu Petru Bojoviću predao svoju sablju, ali ona nije oduzeta. General Bojović je dozvolio da Esad-paša i njegovi saborci zadrže lično naoružanje. U ono vreme, najvećim poniženjem se smatralo kad se vojniku oduzme lično oružje. Tog poniženja su Esad-paša i njegovi najbliži bili pošteđeni. Ceo ovaj događaj izazvao je podozrenje i tada su se rodile sumnje da je sve bilo dogovoreno sa Srbima; da je
Esad-paša naložio ubistvo Hasana Rize da bi predao grad, a Srbi da mu se oduže time što će ga politički podržati. Za ovu tvrdnju ima logike, ali nema dokaza, pa neprijatelji pašini ovo uzimaju kao činjenicu, a prijatelji ga brane upravo zbog okolnosti da ta teorija nikad nije dokazana. Kako god bilo, od tog vremena u određenim krugovima u Albaniji počinje animozitet prema Esad-paši.
Vilhem od Vida
Velike sile su oduvek odlučivale o sudbini malih zemalja, pa su, jula 1913, Londonskim ugovorom o miru, formirale Kneževinu Albaniju i dovele pruskog princa Vilhema od Vida za kneza. Tako je Vilhem došao u zemlju gde ga niko nije hteo i gde ništa nije poznavao. Jezik, kulturu, običaje, plemensku rascepkanost i, pre svega, podeljenost teritorije.
Najveći deo teritorije države kontrolisao je Esad-paša, koji je imao žandarmeriju i vojsku posle predaje Skadra. Jedan deo teritorije, naročito u nepristupačnom brdskom predelu, pripadao je Ismailu Ćemaljiju, koji je uz sebe imao oko 20.000 kačaka sa Kosova i Metohije, koji su pobegli u Albaniju po izbijanju Prvog balkanskog rata. Vilhelm je bio knez zemlje u kojoj nije imao nikakvu nadležnost nad teritorijom, i nikakvu funkciju osim deklarativne.
Podeljena zemlja
Albanija je bila podeljena ne samo teritorijalno nego i politički. Esad paša je bio prosrpski orijentisan i maštao je da sa Srbijom stvori uniju, a Ćemalji je bio okrenut Austrougarskoj, koja ga je tajno naoružavala i bila neprijatelj Srbiji, pa su im se interesi poklopili. Kako su tu bili i Bugari, kao večiti srpski neprijatelji, tako su deo Albanije, Austrougarska i Bugarska postale saveznice koje su septembra 1913, združenim snagama napale Srbiju iz više pravaca. Ovi napadi su bili odbijeni, a žrtve velike. Kako nije želeo da Albanija opet bude uvučena u sukob sa Srbijom,
Esad-paša proglašava Republiku Centralnu Albaniju sa sedištem u Draču. Ovu državu je finansijski pomagala Srbija, pa su se tako Srbija i Austrougarska sučelile preko svojih štićenika od kojih su obojica sebe smatrali legitimnim albanskim vladarom.
